Srećko Mihailović: Strategija Zajedno kao najefikasnija i najozbiljnija

Da izvrše operacionalizaciju sredstava, metoda, taktike, koncepta i realizacije izborne kampanje…Neophodna je saradnja što većeg broja opozitnih izbornih aktera, piše Srećko Mihailović za Demostat.

U ovom trenutku, ima dovoljno indicija za ispitivanje mogućnosti formatiranja izbornog konzorcijuma za izbornu pobedu kao najefikasnije i svakako najozbiljnije strategije koja vodi ka izbornoj pobedi. Reč je o strategiji Zajedno.

Pojmovi zajedno, zajednički, zajednica zagađeni su ekstremnim nerazumevanjem suštine tih pojmova. Evo nekoliko opštih mesta. Biti zajedno ne znači apsolutnu podređenost nekom kolektivitetu; zajednica ne podrazumeva grupu nekih istomišljenika ili jednomišljenika; zajednica nije iznuđeno istomišlje; zajednica je razgovor i dogovor, i dogovor o dogovoru o onome što nas čini zajednicom i zbog čega smo zajednica, i saglasnost oko zajedničkih ciljeva; biti zajedno ne znači „ukidanje“ razlika između onih koji su zajedno – zajedno se može biti i uz postojanje razlika onih koji su zajedno, sve dok te razlike nisu u koliziji sa onim što nam omogućava da budemo zajedno i delamo zajedno…Biti zajedno znači dogovoriti se o svemu što nas drži zajedno i oko onoga što nas čini podobnim da budemo zajedno i oko onoga zbog čega smo zajedno.

* * *

Velika prepreka izlasku studenata iz aktualne samodovoljnosti može se videti u tome što studenti u pokretu nemaju poverenja u opozicijske političke partije, niti imaju poverenje u opozicijske političare. Pored ove, nailazi se još na najmanje dve prepreke. Jedna je opadanje poverenja naroda u opozicione političke partije, a druga je prilično odbojan odnos vođa opozicijskih partija prema međusobnom zbližavanju partija opozicije. Sve ovo navodi na veliku neizvesnost moguće saradnje (manjeg ili većeg obima, barem neki veliki Big tent) u trouglu glavnih opozitnih izbornih aktera: studenti u pokretu – zborovi građana – opozicijske političke partije (a tu su još sindikati i razne organizacije civilnog društva i javne ličnosti sa visokim simboličkim kapitalom).

U ovom momentu gotovo je nemoguće dati procenu sinergije zajedničkog opozitnog nastupa. U javnosti, pak, već kruži ocena koja negira sinergiju. Shodno tome negativno se ocenjuje iole jača saradnja unutar opozicije. Međutim, prerano je davati takve ocene kada se još ne zna kada će i da li će uopšte biti vanrednih izbora.

U ovakvom kontekstu treba biti u punoj meri skeptičan i prema svakom konkretnom javnomnjenjskom ispitivanju ove teme. Smisla ima ispitivanje opšteg stava prema saradnji unutar neformatiranog bloka aktera opozicije. Podaci iz nekoliko ranijih istraživanja u kojima je ova tema problematizovana pokazuju da natpolovična većina biračkog naroda smatra da je saradnja u okviru široke opozicije neophodna ako se hoće izborna pobeda. /Treba pomenuti da je takav nalaz svojevremeno utvrđen (krajem 1999. godine) u jednom istraživanju Centra za proučavanje alternativa – sa rezultatima tog istraživanja upoznata je većina opozicionih političkih partija koje su početkom 2000. godine (10. januar) osnovale DOS./

Šta se radi i šta da se radi?

Ono što sada znamo ili barem sa sigurnošću pretpostavljamo o mogućem ishodu još neraspisanih vanrednih izbora u Srbiji, niti je malo niti je mnogo ili je možda, i malo i mnogo. Voluntarizam glavnih aktera izbora i izbornih konkurenata teško opterećuje i smanjuje izvesnost svaku procene. Uostalom, kako procenjivati ishod pojave za koju ne znamo sa sigurnošću ni da li će je biti u stvarnosti. Mi ne znamo ne samo kada će biti izbori, već i da li će ih uopšte biti vanrednih izbora, a ostajanje na vlasti moguće je i bez izbora. Mi ne znamo ni da li će konkurenti aktualne vlasti u nekom trenutku odustati od učešća na izborima (zar se bojkot izbora, u poslednjim godinama, nije relativno često dešavao). Sve u svemu, mnogo toga ne znamo o mogućim izborima, mnogo toga ne znaju ni ova dva binarno postavljena konkurenta na mogućim izborima. Najveće „predizborno neznanje“ je, pak, u biračkom telu. Mnogi ljudi malo, pa čak i veoma malo, znaju o mogućim vanrednim izborima, mogućim učesnicima mogućih izbora, a konkretne stvarne ciljeve izbornih konkurenata i da ne pominjemo.

Trudim se da razumem političke navijače i obožavatelje, deluzioniste i suvlasnike svevlasti, lojaliste po dužnosti i plaćenike… No, velika je razdaljina između razumevanja i opravdanja. Vododelnicu pravdanja predstavlja ona linija koja razdvaja one koji su lojalni iz uverenja od onih koji su lojalni ili ,,lojalni” zbog ličnog interesa. Jedni su takvi kakvi su, zbog neke dragovoljne i neplaćene odanosti, a drugi su se dali ili su samo prodali obraz za guzicu! U svakom slučaju, posle šest decenija istraživačkog rada, imam dovoljno iskustva koji mi omogućava da razumem ponašanje i mnjenje pripadnika ovih različitih tipova pristajanja uz Vučića i Naprednjake, kao i njihova ponekad nemušta objašnjenja sopstvenog odnosa prema Vođi i njegovoj stranci. Razumevanju ne izmiču ni ona objašnjenja sagovornika koji izbegavaju ili bukvalno odbijaju razgovor o motivima svog pristajanja uz Vođu i Naprednjake.

Odbijanje razgovora, izbegavanje odgovora na direktna pitanja, ili su zamajavanje sa davanjem socijalno poželjnih odgovora uz puno izbegavanje svega onog što bi eventualno ukazivalo na materijalnu korist ili na neki aspekt statusne dobiti kao važnih motiva jakog aktivističkog priključenja Naprednjacima. Nije se, međutim, izbegavao razgovor o uključenosti u stranačke poslove na pridobijanju pristalica i njihovoj mobilizaciji. Ukupno uzev, serija ne-sistematskih intervjua u formatu najobičnijih razgovora o političkim temama, sa slučajno selektovanim poznanicima i sa nepoznatim ljudima sa kojima se moglo upustiti u spontani razgovor o opštim i političkim pitanjima, omogućavala je istraživaču dodatno objašnjenje kvantitativnih podataka u poslednjih nekoliko istraživanja.

Ovi razgovori, anketni podaci i dobijene ocene o validnosti tih podataka od strane tzv. običnih građana potvrđivali su osnovne nalaze o izbornom opredeljenju birača uoči poslednjih nekoliko izbora, uključiv i procene ponašanja na mogućim izborima u skorije vreme (a svakako sledeće godine kako izjavljuje čovek koji određuje vreme izbora). Sve navedene i neke druge indicije pokazivale su uoči ranijih izbora i sada ukazuju na znatne šanse za dobar izborni rezultat Aleksandra Vučića i Naprednjaka; tačnije, ovoga puta se radi o gotovo izjednačenim šansama za pobedu i jedne i druge opcije na očekivanim binarnim izborima (tzv. referendumski izbori).

Prema indirektnim procenama, tj. prema izbornim prognozama svih ispitanika – malo je više onih koji prognoziraju pobedu Vučića i Naprednjaka. Pobedu studenata i opozicionih partija očekuje tek nešto manje ispitanika. Izborna opredeljenja ispitanika su, pak, drukčija od navedene prognoze. Tu nalazimo više indicija za pobedu izborne liste koju nose studenti, opozicione partije i nevladine organizacije, ali samo pod uslovom da dođe do formiranja opozicionog konzorcijuma koji čine pomenuti akteri.

Objektivno posmatrano izvan mnjenja birača, pitanje pobednika na mogućim binarnim izborima je vezano za po dve velike nepoznanice i na jednoj i na drugoj strani.

Na strani Vučića i njegovih partija (Naprednjaci, Socijalisti i druge) nalazimo da je rejting izložen negativnom uticaju trenda opadanja njihovih izbornih šansi u biračkom telu. Prosto rečeno, evidentiran je trend opadanja broja izbornih pristalica SNS koalicije. Smanjenje broja izbornih pristalica povezano je sa opadanjem poverenja u političke i društvene institucije, sa nešto većim nezadovoljstvom građana sa radom i funkcionisanjem vlasti, sa opadanjem ocene legalnosti rada vlasti, pa i opadanjem ocene legitimiteta vlasti (prema podacima iz telefonske ankete Demostata). Pitanje je da li ravnotežu prema pojavi opadanja privrženosti Naprednjacima i opadanja omiljenosti lika i dela Aleksandra Vučića, da li ravnotežu može da napravi narod koji je (dobro)voljno uključen u jako naprednjačko biračko uporište i glasački narod koji je interesno motivisan za priključenje pomenutom glasačkom jezgru?

Nikako ne treba niti se može zanemariti ni potceniti monopol državne sile kojom raspolažu oni koji su na vlasti, niti njihovu kupovnu moć kada je reč o angažovanju dodatnih snaga za ,,uvođenje reda”. Nikako se ne može zanemariti spremnost kartela vlasti da zloupotrebi državne i kupljene sile u suprotstavljanju narodnoj izbornoj volji i opredeljenju.

Ne treba zaboraviti ono što je Duško Radović poodavno zapisao: „Kad lopovi počnu da brane ono što su stekli, neće biti ljućih boraca za poštenje, a protiv lopova“.

* * *

Ima nešto što sigurno znamo kada su u pitanju izbori i izborna opredeljenja. U relevantnim istraživanjima javnog mnjenja, kada je reč o politici, o političkim partijama, o političkom sistemu i nizu drugih političkih pitanja i pitanja o ključnim društvenim problemima, ima nalaza koji ukazuju da je u narodu brojno neznanje i nepoznavanje onoga o čemu ga intervjueri pitaju. Nema sumnje da u kriznim vremenima, a ovo sadašnje je svakako takvo, javno mnjenje postaje anomično; anomija je zahvatila znatan deo javnog mnjenja. Reč je o tome što nije mali broj pitanja na koja ispitanici ili daju bilo kakav odgovor ili uopšte ne odgovaraju ili kažu da ne znaju da odgovore. Tako do istraživača javnog mnjenja stiže konfuzija, zbunjenost, zbrka, pometnja, nejasnoće, smeša svega i svačega. I sve je to normalizovano.

I kod istraživača, i kod intervjuera i kod ispitanika. Istraživač ne zna šta da radi sa takvim galimatijasom od odgovora i neodgovora i onda obično svaku nejasnoću gura pod tepih. Kada se sumiraju neodgovori i konfuzije to najčešće znači da se pola upitnika može gurnuti u koš. Onda se interpretacija istraživanja zasniva faktički na odgovorima preostalih ispitanika, tj. na onoj polovini ispitanika koja je dala „jasne“ odgovore. Mnogi istraživači rešenje traže u „ponuđenim“ odgovorima (tzv. zatvorena pitanja). Odgovor ispitanika je adekvatan ponudi, mnogi među njima tipuju odgovore na pitanja koja im nisu jasna i na pitanja na koja imaju drukčiji odgovor od onih koje im je istraživač ponudio. – Dovoljno je jedno istraživanje na uzorku onih koji ne izlaze na izbore, pa da istraživač shvati da nešto nije u redu sa istraživanjima koje je on obavio na opštem uzorku ispitanika. – Istraživanja ovdašnjeg javnog mnjenja imaju smisla (i svrhu) samo ako istraživač uspe da dopre do „pozadine“ iz koje izvire anomija (konfuzije, neodgovori i svaki galimatijas kao odgovor na pitanja koje ispitanik ne razume ili na koje nema odgovor).

Ako baš i ne znamo šta punoletni narod hoće od politike i u politici, od izbora i od izabranih, znamo šta očekuju i šta hoće partije na vlasti i ljudi na vlasti i čovek koji ih vodi? Nema, pak, dovoljno činjenica za procenu da li mogu da ostvare to što očekuju i to što hoće. Ne znamo koliko su oni uvereni u ostvarivost svojih želja i htenja legalnim i legitimnim putevima i sredstvima.

Znamo šta očekuju i šta hoće studenti i partije u opoziciji i svi ljudi koji se s njima identifikuju i svi oni koji bi samo da za njih glasaju. Naravno, to znamo ako verujemo u ono što oni govore o sebi i drugima. Fokus njihovih želja i htenja, a često i jedini objavljivani cilj, jeste promena vlasti ili, još prostije rečeno – oni žele da pobede na traženim vanrednim izborima. Drugo je pitanje da li oni nešto čine i šta čine kako bi ostvarili izbornu pobedu.

Ono što sada znamo ili sa sigurnošću pretpostavljamo o mogućem ishodu još neraspisanih vanrednih izbora u Srbiji, niti je malo niti je mnogo. Voluntarizam glavnih aktera i izbornih konkurenata, kao što smo već pomenuli, svaku procenu opterećuje i smanjuje njenu izvesnost. Uostalom, zapitajmo se kako uopšte procenjivati ishod pojave za koju ne znamo sa sigurnošću ni da li će je biti u stvarnosti.

Znamo, pak, i sa velikom sigurnošću tvrdimo da znamo, šta glavne izborne konkurente vodi u poraz, trenutan ili tek malo odgođen.

Partije svevlasti, njihovog vođu i pristalice njihove politike, u poraz vodi dalje zaoštravanje odnosa prema studentima, građanima i opozicijskim partijama, i svaka dalja eskalacija nelegalnih i nelegitimnih radnji koja ide uz obimnu zloupotrebu privatizovane državne sile kojoj kartel svevlasti pridružuje angažovane plaćenike.

Opoziciono nastrojene studente, građane, nevladine organizacije, sindikate i političke partije u izborni poraz vodi nejedinstvo i antagonizam opozicionih partnera, a pre svega odsustvo sinergije oko dominantnog cilja opozicije, koji se sada prepoznaje u izbornoj pobedi. Neke skorašnje ocene (možda je tačnije reći, glasine) ukazuju na veoma malu verovatnoću dogovora unutar opozicionog bloka, a ima i procena po kojima je od dogovora izvesniji sukob unutar još nenapravljenog i još neorganizovanog opozicionog konzorcijuma. Doduše, ima i sasvim oprečnih mišljenja.

Generalno, ovim (hipotetičkim ili ne) tvrdnjama treba dodati dve činjenice. Prvo, aktualna vlast, hijerarhijski organizovana u piramidu moći, može mnogo toga da učini na sprečavanju institucionalizacije opozicijskog konzorcijuma, isto kao što može mnogo da učini na urušavanju svoje piramide svemoći. Drugo, aktualna svekolika opozicija za sada malo može da učini protiv svog glavnog i jedinog izbornog konkurenta, a ima prilično indicija o nemoći da se iskorači iz sadašnjeg mešunga organizacijske poliarhije i anarhije. Sve u svemu, aktualna piramida svemoći ima dovoljno kapaciteta da ubrza svoje urušavanje, isto kao što ima dovoljno manipulativnih moći da ubaci klipove pod opozicijske točkove i da onemogući sinergetske naume opozicije. Oni imaju dovoljno snage da unište bilo sebe bilo one s druge strane, dok opozicija tek treba da smogne snage da se istinski bavi sobom i da uspostavi opozicijsku sinergiju.

Jedno je sigurno, na ovom našem izbornom brvnu oba jarca ne mogu opstati! I da se zna, na tom brvnu nema mesta za trećeg jarca!

Pitanje sa početka ovog teksta „Ima li kraja naprednjačkom komunizmu?“ ostaje bez odgovora dok se prethodno ne odgovori na ova dva pitanja:

Da li je moguće da se normalnim putem, tj. legalno i legitimno smanji broj pripadnika ovih šest grupa čiji pripadnici čine odbrambeni bedem kartel-piramide naprednjačke svemoći?

Da li je izvodljivo da se na nivou cele opozicije, od pojedinaca do udruženja građana, sindikata i opozicionih partija učini ono što su studenti pokazali da je izvodljivo, a za šta gotovo svi politički akteri tvrde da je nemoguće, da primire i pomire rogove u vreći i da krenu zajedno!

Za lociranju odgovornosti za ne-odgovore na prethodna dva pitanja ja kandidujem opozicione političke partije.

Singularitet opozicijskih političkih partija nas vodi na put bez povratka. Na istom putu smo i u slučaju partijskog monizma. U ovom trenutku smo u vlasti partijskog dualizma u kojem na jednoj strani nalazimo monističku partijsku praksu („Jedan Vođa, jedna Partija, jadan narod!“), a na drugoj strani nalazimo opozicijske partijske prakse koje se ne mogu drukčije označiti do singularističke („Mnogo vođa, mnogo partija, jadan narod“). Ovakva struktura ključnog društvenog agensa nas čini još većom žrtvom nego što objektivno jesmo.

Ajde da se nadamo! Nada je zdravija!

Iako mnogima među nama ova natražnjačko-naprednjačka težina pritiska grudi, kao i ona tek malo drukčija u osamdesetim, i ona, možda, i teža u devedesetim, i ova ovovekovna, baš teška, valjda zbog izgubljenih nada i zato što sopstvenu težinu sve teže podnosimo!