W.A.S.P.

A na ono da je Dositej Rumun, svom partneru iz Hrvatske replicirao je čitavim spiskom znamenitih Hrvata koji su, „u stvari bili Srbi“, pa su se, jel“da, „pokatoličili“. Pa, sad, nastavlja on, pošto se neko „mnogo pametan“ u srpskoj crkvi dosetio da Srbin ne može biti onaj ko nije pravoslavan, ti „pokatoličeni Srbi“ nisu imali kud nego da postanu Hrvati. I naravno, taj eksport-import poslovni partner iz Hrvatske smatra da je Mesić„crveni“ (komunjara), dok, gle čuda, ovi s naše strane smatraju totalno suprotno „ da je Mesić„ustaša“. I sve te dijametralno različite percepcije ne smetaju trgovini. Naprotiv, ona ide kao po loju. Ima još jedna tačka gde se ovi trgovci posebno slažu. Ali, u opskurnoj kontradikciji. Ne „mirišu Šiptare“, ali kad je posao u pitanju tvrde da su „Šiptari najkorektniji, i da s njima možeš da radiš na reč“. Valjda pretpostavljate da i Srbin i Hrvat iz ove naše zbiljne skaske smatraju da je možda najpametnije ipak bilo podeliti Bosnu. Hercegovina je većpodeljena, „jer se tamo uvek znalo šta je čije“ („!). Pretpostavljate i šta ovaj Hrvat misli o Titu. Ipak, bi mu drago kad je čuo da je pronađen kup maršala Tita i da je vraćen u vitrine splitskog Hajduka, koji ga je i poslednji osvojio. Sasvim je logično, smatra on, da je „politička pozadina“ Pukanićevog ubistva negde u Srbiji i Crnoj Gori, kao što i njegov sagovornik smatra da Hrvatima nije odgovarao Đinđić, „koji je bio sposoban, iako ga ja lično nisam voleo“. Taj Srbin je, inače, pre koju godinu, kad je Kolin Pauel, nešto na brzinu, u proputovanju sleteo u Srbiju, zaključio da je to uradio „da pokupi Legiju“.

Sve je ovo samo šlagvort, jer glavno dolazi sad: naravno, u pitanju je Barak Obama. U suštini, oba sagovornika se načelno slažu da Amerikom „vladaju Jevreji“. Vodeća britanska kladionica „Vilijam Hil“ objavila je da iz moralnih razloga odbija opklade o eventualnom ubistvu budućeg američkog predsednika. Daleko od toga da sagovornici iz naše priče nisu moralni ljudi (posao, porodica, krst i križ…), ali da mogu „ oni bi se kladili. To što je Obama u prvom radijskom obraćanju naciji poručio da je Americi potreban plan koji će da spasi srednju klasu, našim „teoretičarima“ nije bila asocijacija da je tako nešto možda potrebno i Srbiji i Hrvatskoj. Njima je najbitnije da je Obama samo „pion“ i da se zna „ko vuče konce“. A to što je Afroamerikanac prvi put predsednik SAD, „to je samo fora za lakoverne“. Većim nije fora, i mnogo je bitnije to što „Bajden lobira za Albance i Bošnjake“, ili što će šef osoblja u Beloj kući za vreme Obame biti Ram Emanuel, srpski lobista u Kongresu, kao „kontra Bajdenu“. I ovo bi trebalo valjda da bude trunka racionalnosti u ovom maštovitom dijalogu predpolitičke svesti.

Da li smo i mi koju prozborili? Jesmo, ali u sebi. Da ne ispadnemo glupi u društvu. To društvo, bez obzira na to ko je Hrvat a ko Srbin, strašno se „loži“ na Cecu i Seku. Stoga je bilo pomalo apsurdno da ih podsećamo na W.A.S.P. To je jedan inspirativan američki hevi-metal bend čiji fanovi preferiraju mnogo jače mašine od „vespi“. Sećamo se kako su se neki drugi Srbi i Hrvati sredinom osamdesetih „ložili“ na njihov album The Last Command, posebno na pesme Wild Child i Blind In Texas. Tada je neke klince interesovalo po čemu se bend tako zove. Raspitali su se, pa saznali da to nije zbog „vespi“, većda je to skraćenica od White Anglo-Saxon Protestant. Čak su saznali da ti waspovci u stvari vladaju Amerikom, a ne tamo neki Jevreji. Da su oni i gro mitologizirane srednje klase, kao i da se iz tih redova regrutuje ono što bi se moglo nazvati američkom „nomenklaturom“. I to „belo“ se ne sme redukovati na „Kju kluks klan“ koji smatra da je sa Obamom Amerika „kolabirala“. U tom smislu Obamina pobeda jeste presedan, veći nego što je bila pobeda katolika Kenedija. I to je bitna komponenta njegove harizme globalnog lidera. Blic istraživanje hrvatskog portala Indeks dalo je, na talasu ushićenja Obamom, pomalo senzacionalan rezultat da Hrvati ne bi imali ništa protiv toga da u budućnosti dobiju Srbina za predsednika. Da ne preterujemo, ali Milorad Pupovac i Rasim Ljajić, recimo, sigurno bi bili bolja rešenja i za Hrvatsku i za Srbiju od mnogih potencijalnih pretendenata iz većinskih nacija. Na talasu globalne euforije, Obamina pobeda je donekle relaksirala i srpski antiamerikanizam. Nas je podsetila i na vizionarsku želju iz predizborne kampanje Dragana Đilasa koji se tada ponadao da će kao gradonačelnik Beograda dočekati Obamu. Da ne baksuziramo, ali pitanje je da li bi taj hipotetički susret, ma koliko bitan, bio spektakularan kao susret u Beogradu Gorbačova i Miloševića. Glupo je porediti SSSR posle Černobilja i „cesne“ Matijasa Rusta na Crvenom trgu sa SAD posle 11. 9, ali euforija oko Obame nema u novije vreme s čim da se poredi sem sa euforijom koju je izazvao Gorbačov. Pouke su višeznačne. Možda je guru Srđan Šaper ipak brzopleto Tadića uporedio sa Obamom. I to taman kad je ovaj zaličio na Putina. Ono Šaperovo o sličnosti Vuka Jeremića i Koče Popovića većje bilo simpatično.