Bella Sicilia

I da izbija iz svakog kamena, iz svakog pogleda, iz morske pene… Sicilija. Iako geografski pripada Italiji, ova autonomna regija sa specijalnim statusom, je po svemu, počev od kulturoloških obeležja, preko arhitekture, kuhinje, specifičnog dijalekta, pa do tradicije duboko ukorenjene u mentalitet lokalnog stanovništva, jedinstveno mesto na mapi. Imama utisak da su, ma koliko to na prvi pogled pretenciozno zvučalo, Sicilijanci u pravu kad kažu da je njihovo ostrvo autentična pojava i da se ne može porediti ni sa jednim mestom na svetu.

Moja fascinacija Sicilijom traje od trenutka kada sam prvi put pogledala film „Kum“. Od tada priželjkujem da koračam stazama Majkla Korleonea u želji da spoznam šta je to fatalno u tom surovom, a istovremeno čarobnom, ostrvu čije obale zapljuskuju vode tri mora: Sredozemnog, Tirenskog i Jonskog. I dok se krećem uzanim ulicama Savoke, malog, pitoresknog mesta od samo stotinak stanovnika, kroz glavu mi prolaze kadrovi ovog kultnog ostvarenja, koje je Frensis Ford Kopola, upravo na ovom terenu, snimao. Kažu da je tih sedamdesetih godina prošlog veka sve bilo podređeno snimanju filma – Sicilijanci su zdušno učestvovali u kreiranju jednog umetničkog ostvarenja, baziranog na istoimenoj noveli Marija Puza, koje verno odslikava njihov mentalitet i koje će ostaviti dubok trag u filmskoj umetnosti. Zato, valjda, ispijanje kafe u Baru Viteli ima posebnu draž.

Put me dalje vodi ka Taormini. I dok se autobusom penjem do tog ekskluzivnog letovališta usečenog u brdo Monte Tauro, kroz glavu mi prolazi Andrićeva misao da „ništa ne podstiče rad naše mašte i ništa nije uzbudljivije nego gledati stare civilizacije na njihovom izvoru koji je davno presahnuo“. Upravo takvu vrstu uzbuđenja osećam dok prolazim kroz monumentalnu vrata Porta Mesina, koja vode do glavne ulice Corso Umberto. Negde na sredini te pešačke zone, koju krase galerije, antikvarnice, ali i prodavnice skupe robe, kafići, poslastičarnice sa najukusnijim sladoledom na svetu, kao i cvetni balkoni, nalazi se Pjaca del Duomo, trg sa kojeg puca najlepši pogled na more i vrhove Etne.
Ali Taormina je samo jedan, doduše možda najlepši, biser u sicilijanskoj bisernoj ogrlici. Jer, svako ko je bar jednom imao priliku da nogom kroči na ovo ostrvo složiće se s konstatacijom da je Sicilija mediteranski svet u malom, s obzirom na to da se grčki, rimski, vizantijski, saracenski (arapski)… uticaj oseća na svakom koraku. Drugi će reći da je to svojevrsni muzej arhitekture u kojem se mogu videti ostaci starogrčkih i rimskih gradova. Još je Ciceron govorio da je Sirakuza najlepši grad antičke Grčke. Pažljivom posmatraču, koji obraća pažnju na arhitekturu, neće promaći da su građevine, pa i one u Palermu, mešavina stilova. Svega tu ima – od onih izgrađenih u normansko-arapsko-vizantijskom stilu, do sicilijanskog baroka. I svaka je na svoj način monumentalna.
Za većinu turista poseta Siciliji ne može da se zamisli bez obilaska Etne. I mada ne spadam u kategoriju avanturista opčinjenih vulkanima, moram priznati da je samo pogled, da ne govorimo o šetnji, na četiri ugašena kratera, koji su pre samo deceniju i po izbacivali usijanu lavu – fascinantan. Još je, međutim, fascinantnije to što oni koji žive na obrocima te planine ne žele da se odatle isele. I to uprkos upozorenjima stručnjaka da je to područje podložno snažnim vulkanskim erupcijama (osim Etne, najpoznatiji vulkani na Siciliju su Vulkano i Stromboli), koje je teško predvideti, a još teže kontrolisati. Ali, možda je i to deo teško objašnjive, a sveprisutne, sicilijanske magije.