Bio sam žrtva građanskog rata

Prve zapise o Koraćici nalazimo kod Milovana Vidakovića (1780-1841), prvog srpskog romanopisca, koji je pisao na „slovensko-srpskom“. Vidaković, rodom iz nedalekih Neminikuća, opisuje zbeg Koraćičana na Kosmaju u vreme Kočine krajine (1788-91). U srednjem veku na mestu sadašnje Koraćice je bilo selo Pavlovac, koje je potom opustelo kao i cela Šumadija. O nekadašnjem Pavlovcu svedoči samo manastir istog imena, zadužbina despota Stevana Lazarevića, sagrađen u prvoj polovini 15. veka u stilu moravske škole. Današnju Koraćicu, na mestu opustelog Pavlovca, navodno su naselile sredinom 18. veka izbeglice iz okoline Sjenice i Đakovice. Selo je ostalo do današnjih dana vrlo homogeno, većinom ga i danas čine potomci tih prvih doseljinika. Skoro dve trećine domaćinstava sela i danas slavi istu slavu – Đurđic, 16. novembra.

Nekada je drum koji je povezivao Beograd sa Kragujevcem išao preko Koraćice. Đaci koji su išli u prvoj polovini 19. veka volovskim kolima u školu u Kragujevac pominju koraćičku mehanu kao „mnogo prikladniju i uljudniju od drugih“. Nažalost, devedesetih prošlog veka Koraćica je dobila i mehanu kojoj je samo nedostajao crveni fenjer.

O Koraćici je pisao publicista i novinar Živko Milićević(1886-1975), koji je često objavljivao tekstove pod čudnim pseudonimom Tugomir Smrtni. „Koraćica mi se uvek činila kao najlepše od svih kosmajskih sela… možda zato što sam se u njoj rodio“, piše Milićević. Ja se nisam rodio, niti sam živeo u Koraćici, izuzev nekoliko meseci od uskršnjeg bombardovanja Beograda 1944. do septembra iste godine. Bio je to nezaboravan boravak za gradsko dete. U Koraćici sam prvi put video živinu, svinje, krave, ovce… U to ratno vreme mi klinci smo se igrali isključivo rata, a kako su selo držali Ravnogorci, zamišljali smo da pripadamo njihovom pokretu. Pravili smo kolibe od šaše, čuvali smo stražu sa drvenim puškama. Kako su moji drugari u igri stavljali noževe za pojas ja, nemajući drugi, uzeh nožiz servisa koji je moja majka ponela iz Beograda. Nažalost, drška mu je bila mnogo teža od sečiva te se nožvezan uzicom za pojas na moju žalost, a veslje mojih drugara u igri stalno okretao sečivom na gore. Jednog dana „partizani“, oličeni u mojoj majci, uhvatili su me u toj igri te dobih batine kojih se i danas sećam. Tako sam i ja postao žrtva građanskog rata.

Pored ratnih uspomena za Koraćicu me veže i deda po majci rođen u njoj, o kome znam vrlo malo. Poginuo je u Prvom svetskom ratu kada je moja majka imala tri, a moja baba 22 godine. Od dede su mi ostale samo dve fotografije i jedno pismo poslato iz rova, najverovatnije pisano na kolenu između dve borbe. Iz tog ličnog pisma sam o ratovima mnogo više naučio nego iz svih istorijskih udžbenika. Ali život teče, danas imam mnogo više prijatelja među vikendašima na obroncima Kosmaja iznad sela, nego među rođacima u selu.