Boemska fešta u Banatu

Boemština je u kulturnom životu, ne samo ovde u Banatu, zauzimala posebno i važno mesto. Ta forma postojanja, koja je odavno u nestajanju, imala je izuzetan značaj u prošlosti, ponajviše u atraktivnim gradskim ambijentima. Ali, nema više boemskih poklonika beogradske Skadarlije, a nema ih ni u svetu kao nekad. Nestale su mnogobrojne čuvene boemske kafane. Zamenili su ih kafići, klubovi, bistroi, zaglušujuća praznina. Izgleda da su nestali i boemi. Arnold Hauzer ne bi više mogao identifikovati ni tragove „romantičnih“, „naturalističkih“ i „impresionističkih“ tipova boemstva, koje je, svojevremeno, proučavao i klasifikovao.

Boemija kao životni stil i obrazac ponašanja prepuštena je zaboravu. Više ne postoje rezervisani stolovi za boemsko društvo i boemske prvake. Nestalo je, tako, za njih važno utočište, nestao je njihov slobodno izabrani dom, topla oaza slobodnog življenja. Taj topli kutak za boeme bio je egzil, mesto za ostvarivanje nekomformističkog doživljaja sveta i umetnosti.

U pesmi „Noć je naša“ Stevana Raičkovića nalazimo stih: „Kafane: noćna gradilišta“, a pre njega Dis je zapisao: „Jedva čekam veče da i meni svane“. Svim silama unutrašnje pobune, boemi su nastojali da umaknu dekoru svakodnevice i prokletstvu učmalih navika. Njihove noći bile su drugačije od onih koje su bile opustošene hladnom logikom moranja. Noći s manje laži, a više zanosa i strasti.

Sve su to, čini se, prvi shvatili žitelji Đurine varoši – Srpske Crnje koji svojom trodnevnom manifestacijom žele da otrgnu od zaborava ono što su negovali preci – njihov Đura pre svih!

Boemi su bili i ostali vitalna i kreativna alternativa obesmišljenom malograđanskom životu – zbog čega su crnjanski gosti-boemi na ovoj manifestaciji dočekani, prihvaćeni i ispraćeni sa uvažavanjem i oduševljenjem jer su podsetili na boemske dane Đure Jakšića, Tina Ujevića, A. G. Matoša, Nušića, Drainca, Krkleca, Branka V. Radičevića, Slobodana Markovića, Branka Miljkovića, Mike Antića… i mnoge.