Bolesti štitne žlezde

Srbija nema registar za bolesti štitne žlezde, ali praksa pokazuje da takvih pacijenata u bolničkim ambulantama ima najviše, iako je dijabetes vodeće endokrinološko oboljenje.

Ističemo da pacijenti dolaze i kad sami posumnjaju na oboljenje štitne žlezde jer se informišu preko medija i interneta, a kako su dijagnostičke mogućnosti novijeg doba sada poboljšane, otkriva se sve veći broj obolelih – i kod nas i u svetu. Nama u KBC „Dr Dragiša Mišović – Dedinje“ trenutno pored svih potrebnih analiza i tima endokrinologa, internista, radiologa, endokrinih hirurga, iako bi imali mogućnost i punkcije svakog sumnjivog čvora na štitnoj žlezdi, nedostaje rešenje histopatoloških analiza, ali se nadamo da će i to uskoro biti rešeno.

Najčešća dijagnoza je hipotireoza – smanjena aktivnost štitne žlezde, kao posledica autoimunih procesa. Ovim pacijentima se obavezno uvodi supstituciona terapija (nadoknada nedostajućeg hormona tiroksina), i redovno se pozivaju na kontrole, koje treba da uključe hormonski status i ultrazvuk, a ako su prisutni nodusi (čvorići), potrebno je da se uradi njihova punkcija i histopatološka analiza.

Ova vrsta poremećaja, poznata i kao Hashimoto tireoiditis, uglavnom se javlja kod žena – u mlađem, srednjem i „trećem“ životnom dobu i pokazuje genetsku povezanost: baka-majka-ćerka. Otkriva se i kod muškog pola, iako oboljenja štitne žlezde nisu karakteristična za njih. Veći broj studija dovodi navedene bolesti u vezu sa depresijom, što u saradnji sa psihijatrima istražujemo u našim studijama.

U slučaju kada ova žlezda sa unutrašnjim lučenjem ima povišenu funkciju, javljaju se različiti oblici hipertireoze, od kojih je najčešća Bazedovljeva bolest. Veliki broj ovih pacijenata ima simptome koji mogu da liče na neurozu. Poslednjih godina neuroza je prisutna među bolestima i njen porast se beleži kao posledica situacionih teškoća u svakodnevnom životu i zadatak lekara je da kod takvih pacijenata isključe oboljenja štitne žlezde kao uzrok zdravstvenih problema.

Kod hipertireoze se kod nas prvenstveno forsira medikamentozni pristup lečenja, a ako se za dve do tri godine ne postigne remisija, odnosno povlačenje simptoma, ne treba čekati, već primeniti terapiju radioaktivnim jodom (ukoliko je pacijent stariji), dok je kod mlađe populacije potrebno hirurško odstranjivanje žlezde, a zatim prelazak na hormonsku nadoknadu.

Sva oboljenja štitne žlezde se uglavnom lako dijagnostikuju, a leče se medikamentima koji imaju nisku cenu. Uvođenjem terapije vrlo brzo dolazi do poboljšanja, i subjektivnog i objektivnog, pa je za lekara najveće zadovoljstvo kada se pacijent, koji je imao ozbiljne zdravstvene poteškoće, vrati na prvu kontrolu vidno bolje raspoložen i bez simptoma bolesti.

Autorka je šefica Nastavne baze Medicinskog fakulteta u Beogradu internista endokrinolog sa Odeljenja za endokrinologiju KBC „Dr Dragiša Mišović – Dedinje“ Beograd