Retki su gradovi, osim onih u kojima ste proveli bar deo života, o kojima čovek ima doživljaj koji može da se preobrati u svoju suprotnost. Rane su osamdesete, julski je žaropek i crni pežo 404 puzi asfaltom magistrale. Porodični egzodus iz obamrlog Novog Beograda u murteničku zabit i svežinu, na hladnu izvorsku vodu, gustu borovu šumu i obavezno prethodno ljubljenje sa ostarelim komšijom koji šeretski usklikne „ene, ama nemo“ kad odbiješ rakiju jer imaš manje od sedam godina.
Do te (bar tada, samo tada) nepopijene rakije i prijatne hladovine postojala je jedna obavezna usputna stanica: Titovo Užice, njegova pijaca i kiosk na kome će ti roditelji kupiti „Mikijev almanah“ i „Politikin zabavnik“, poslednje primerke pre velike pauze do početka septembra. To je bila prva i tokom dugih godina jedina pozitivna uspomena iz ovog grada, jer si klinac, vruće ti je i dosadno, a još su te ostavili da uz gusti sok čekaš povratak roditelja sa pijace. Grad krajputaš, sa onim čudnim soliterom za koji ćeš tek mnogo kasnije shvatiti zašto ga zovu „devojački san“. Mesto za koje je, kad se na povratku u njega ne svraća, dovoljno da trepneš kod „zidina proklete Jerine“ i već si propustio panoramski pogled.
A onda isti grad, u zimu pa u proleće, više od tri decenije posle. Osim što piješ rakiju, što ti je jasan nadimak solitera i što si pročitao izvestan broj novinskih i književnih tekstova o gradu, nije ti se desilo ništa što bi dečačku percepciju ovog mesta moglo da promeni nečim ozbiljnijim, dubljim i odraslijim. Desila ti se Užičanka, a (još uvek) nije dokazano kako to utiče na sposobnost percepcije i spisateljski dar. Sa dečačkom uspomenom na ono „tamo gde se svraća pre Zlatibora“, ovom gradu – ne zbog nje, već iz principa – posvećuješ istu pažnju i na njega primenjuješ istu istraživačku tehniku koju si već razradio na mnogim većim evropskim gradovima koji uglavnom nisu usput, nego se u njih ide planski, a oni manje maštoviti još i uplate aranžman i kupe ilustrovani vodič. Duge šetnje, zavirivanje u lica ljudi, svraćanje u kafane, opipavanje ritma i pulsa. I tako uhvatiš nešto socijalističko, nešto orijentalno, ercovski naglasak i humor, slike neuspele tranzicije, dokaze vrcave rečitosti. Probaš lepinju sa sve (uz dodatak pretopa) i dobiješ pohvalu da si prošao prvi test „užičanstvenosti“. Na ulici sretneš potpuno jedinstvenog i začuđujuće druželjubivog brkatog mačora. On je na fotografiji, a za lepinju ćete morati do Užica.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
