Čajanka na vidikovcu Čamlidža

 Ljudi idu da se uvere. I šta će tamo da zateknu? Jedan uzavreo grad, po broju stanovnika ravan jednoj pristojnoj državi, sa svim osobenostima koje takvo mnoštvo može da pruži. Ipak, mora se istaći pristojnost kojoj, čini se, tursko društvo teži.

Za razliku od Amsterdama, u kojem prema Bori Čorbi: „Kurave u izlozi sedu“, u Istanbulu u izlozima restorana sede – kuvarice. Sede, ćute, razvijaju jufke i mrko gledu u prolaznike. Prolaznici i bez njihovog poziva ulaze, privučeni izgledom svežeg testa ili mirisom onoga što se iz njega dobija. Na Čamlidže, prekrasan vidikovac na maloazijskoj strani, otišli smo sasvim neplanirano. Desilo se da smo, prema planu putovanja, trebalo da idemo na Bujuk Adu, najveće ostrvo u arhipelagu Prinčevskih ostrva u Mramornom moru.

Naši nedovoljno profesionalni vodiči odveli su nas na Hajbeli Adu, drugo po veličini ostrvo, misleći valjda da niko neće primetiti. Ali, prevara je brzo otkrivena, pa su vodiči bili na muci da objasne kako je to isto. Ostrvo ko ostrvo, rekli su. Negodovanje je raslo, pa sam im ja krišom predložio da naprave kompenzaciju. Tako smo otišli na Čamlidže i popili čaj o trošku agencije. Prelazeći već u sumrak preko prvog bosforskog mosta slušao sam zvocanja i prenemaganja gospođe na sedištu preko puta, koja se još od Beograda sve vreme glasno pitala zašto ide u Istanbul kad su nas i Turci bombardovali.

Stigavši na Čamlidže, odakle se pruža zaista impresivan pogled na most i dalje na Istanbul, gospođa je sa rezignacijom konstatovala kako, eto, oni imaju takav most, a nas su bombardovali. Kako bi bilo da i njih neko bombarduje i sruši im most, rekla je. Umesto da joj kažem da već jednom ućuti ja sam, uz opšti smeh saputnika, prilično sugestivno rekao: Daće bog, daće bog. Nisam siguran kako me je shvatila, ali lice joj se najednom ozarilo osmehom.