Čekajući biznismena

Možda zatrebate

(drugu Vlaoviću)

Gasi cigare, ide direktor

Jesi normalan

Došao direktor ti sediš

Pa nema posla

Pravi se da ga ima

Hoćeš otkaz

Pa nije valjda ludak

Smanjivao plate zbog cigara

Hoćeš premeštaj u podrum

Hoćeš treću smenu

Manju platu

Ajmo to malo brže

A je l’ možemo mi kući

Završili smo posao

Sačekajte još 15 minuta

Hoćeš u zatvor

Pa nemamo posla

Možda zatrebate

Nikad se ne zna

Prevrnula se mašina

Eto vidite da ste potrebni

Diži

Ajd sad kući

Pobegao autobus.

Samostalni referent za eksterni monitoring. Ne zvuči loše za radno mesto. Onako, autoritativno. Sam si, niko ti se ne meša u posao. Dobro, moraš nekom da referišeš, šta da se radi. Spoljni nadzor, dakle nadzor nad sredstvima za proizvodnju. Bolje to, nego interni, da gledaš neke knjige pa da nađeš da nešto ne valja i upleteš se u neku frku. Pa ti prete, pa ajd na sud, pa…

To good to be truth. U stvari, fabrika u stečaju. A kao i da je cela država u stečaju. Treba ti novac, pa daj bilo kakav posao. Stranke podelile dobre i manje dobre položaje, za sitniju ribu ostalo dno. Dok ne dođe kontroverzni biznismen. Sama zgrada lepa. Kažu, Nemci su tu 1941. napravili javnu kuću.

Dakle, čuvar fabrike u vreme kad ne radi. Kad radi, pije se kafa, raducka se nešto na malo, kraduckati se nema više šta. I prebire se po beskrajnoj dokumentaciji, traže se dokazi za bezbrojne procese pred nekoliko sudova. Gladni isterivači pravde na sve strane i međusobno zavađeni.

Smena počinje u 15 sati i završava se u sedam ujutro. Džaba govoriš aman što se ne podelimo u dve smene. Trijumfuje argument da je duže lepše. Nema dece da se deru, nema žene da ti sere (S. Dragojević).

To su nekad bile moćne mašine, sad su baš demode. Iznad njih slike goluždravih pevaljki i glumica. Ispod „unučići“ stomaklije, votke, vinjaka…

Spojiš stolice i pokušavaš da spavaš. TV se pokvario. Radio se pokvario. Taman da te zavara san, čuješ TRAS. Podižeš borbenu gotovost, izlaziš iz kabineta i imaš šta da vidiš. Cica maca oborila čiviluk.

Jednog dana, duboko uverenom da je to ostalo tamo negde u prošlosti, sudski pozivar ti uručuje poziv za proces. Zavađeni pravednici pokušavaju da te pridobiju na svoju stranu. Sudije šalju organe prinude pošto se ne pojavljuješ zbog pametnijeg posla. I onda kontroverzni biznismen stavi tačku.

Liftboj. Ali nema slatke uniformice ni napojnice. Nema ni muzike. Lift teretnjak. Bruji i kreće se jako sporo. Kad radi. Tovar staviš na paletu, paletu na kolica, pa u lift. Tovar mogu biti burad s bojom od sto kila ili sekundarne sirovine, poput iskorišćenih ofset ploča. Ofset ploče moraju biti lepo izmerene, i povezane da bi se dopale kupcu i da se ne bi rasturile u kamionu. I lepo ispravljene. Izgaziš ih ili navučeš rukavice pa pređeš preko njih pseudovaljkom.

Radnice u pogonu (tamo dođeš pošto si napredovao) šetaju oko naslaganih kartončića na velikom stolu i slažu ih kako treba. „Koke poljem šetale, prva ispred druge dve“. Satima. To smo na časovima prirode i društva zvali primitivna proizvodnja, ali nismo znali da postoji van udžbenika. Od tih kartončića naslaganih na gomilice od januara do decembra kao finalni proizvod nastane kalendar. Platu radnice dobiju ponekad ali šta će, nadaju se boljim danima.

Neke mašine koje se još i danas koriste u rad je pustio drug Tito. Pokvare se svako malo, ali tu su iskusni majstori. One savremenije za isto vreme izbace pet puta više proizvoda od njih. Radnici više vole „Titove“ jer su tamo pauze češće, a na savremenijim gotovo da ih nema. Pitaš šefa smeš li u toalet. Ako te muči proliv zvekni par tableta „loperamid“ i problemi su nestali. Na duže.

Novajlijama ne kuvaju kafu. Nije to što ih ne vole, nego imaju svoj red. Zna se ko kada kupuje kafu, kome pripada koja šoljica. A i ne bere se kafa s drveća, treba je platiti, kao i šećer. Tu je zato automat sa kvazikafom.

Jedino mesto na kojem možeš da užinaš je kafana preko puta. Kantina je odavno zatvorena. U kafani pitaš tetu imaju li omlet. „Ima“, odgovara. „Dajte mi jedan“. „Ma, uzmi pljeskavicu, znaš što je mmm…“ Ko da muti jaja.

Jednog dana, skoro si sve zaboravio, sretneš bivšu koleginicu. „Pakao“, „ludnica“, „nikad gore“, „smanjene plate“, priča. Čeka se biznismen.