Četničko blago iz Mokre pećine

Ravna gora, proplanak na planini Suvobor baš je istorijsko, mada kontroverzno mesto – tu se u vreme Prvog svetskog rata odvijala Kolubarska bitka, a početkom Drugog je Draža Mihailović, na savet svog saborca i klasnog druga sa Vojne akademije Aleksandra Mišića, sina vojvode Živojina Mišića, ovde locirao svoj štab.

– Više njih se odluči da ide peške do Mokre pećine, nije to mnogo, četiri, pet kilometara – upućuju nas „turistički vodiči“, uz obaveznu poentu: „Draža je odavde do Romanije išao pešaka, možeš valjda i ti“.

Devojka u „starkama“ se žali da se nije prikladno obukla za toliko pešačenje.

– Eeee, sele, nije ti ovo Kumrovec, nismo asfaltirali na vreme, izvinjavamo se – malo je ciničan bradati lokalac bez preteranog smisla za trpljenje razmaženih turista.

A Ravna gora je u maju stecište uglavnom na sve otpornih poklonika četničkog đenerala, koji po šumama podignu šatore, naoštre ražnjeve, istovare gajbe piva i balone s domaćom rakijom, mada zaluta i poneki neideološki radoznalac. Iako, sem zaista lepe i divlje prirode, nema tu puno atrakcija za prosečnog turistu sa fotoparatom oko vrata- spomenik Draži, kraj njega crkva Svetog velikomučenika Georgija i ravnogorski spomen-dom. Taj kompleks je izgradio i drvenom ogradom ogradio SPO, na imanju jednog Srbina iz Kanade, koji je sve poklonio u ime viših ciljeva. Opet, od meštana se može čuti da je pravo mesto gde je Draža Mihailović podigao „treći srpski ustanak“ omašeno za jedan kilometar.

– Al’ nema veze – kažu.

Mokra pećina, zvana još i Čiča-Dražina, koja se nalazi na nadmorskoj visini od 645 metara, smeštena je na levoj strani od rečice Grab, čije je izvorište upravo u ovoj špilji. Ukupna dužina pećine je 395 metara, a od sedamdesetog do osamdesetog metra može se videti bogat pećinski nakit. Posebno se ističe stalaktitska draperija dugačka 4,5 metara. Celom dužinom špilje teče pećinski potok iz koga se može piti voda. Pridošlice se slikaju na ulazu, sve zagledajući da li je po mračnim prostorijama zaostalo nešto iz „onog vremena“. Ima tu i znalaca koji tvrde da pećina nema kraj, i da je u njoj i dan-danas sakriveno nekakvo četničko blago. Kunu se, kažu, da su planinom početkom devedesetih prolazile grupice lovaca na blago. Mada nemaju pojma da li su išta našle.

– Ja sam čuo da je to Čičino blago pokrao posle rata neki Englez, otkopao i odneo. Udba je posle rata takođe kopala ovuda… – priča Lazar Savić iz Čačka.

Siniša Božović, meštanin obližnjeg sela Planinice, međutim, odmahuje rukom kada ga pitate da li se baš tu, u Mokroj pećini, krio Draža Mihailović.

– A što bi se on, rođače, krio? Od koga? Ovo ti je sve bilo pod njegovom kontrolom, što bi on molim te morao da čuči u pećini… – brecne se na tu decenijama održavanu legendu.

– Ja sam čuo da je on boravio u Suvoj pećini, samo se do nje teško dolazi… Niti ja znam gde se tačno nalazi – priča Siniša sa dozom tajanstvenosti.

Kroz šumu iznad Mokre pećine, dolazi se do kuće na kojoj je istaknuta spomen ploča da se, u stvari, četnički vođa baš tu krio i odatle komandovao.

Da bi se pentrali po Ravnoj gori morate imati dozu planinarskog avanturizma, jer je uglavnom besputna, mada se do nje može šoderom i asfaltom doći iz nekoliko pravaca – najpreporučljivije je od Gornjeg Milanovca ili Mionice. Kad već stignete, morate peške ili terenskim vozilom.

Sreća je, pričaju meštani okolnih sela, da je tokom komunizma Ravna gora bila zabranjena, tu niko nije dolazio, niti gradio, niko nije smeo da pomene to „ukleto“ mesto, pa se priroda sačuvala. Prvi putnici namernici stizali su tek krajem osamdesetih, krišom, i po padinama sakupljali čaure zaostale iz Kolubarske bitke. Sad je već malo živnulo, ali ni to meštanima nije drago, nanese se tuda puno đubreta, pa oni sami skupljaju kada se raznorazne moderne četničke družine pokupe i odu kućama.