„Je l’ ima tu neka dluga voda?“ kroz suze je zavapio moj četvorogodišnji prijatelj Adam, prvi put u životu porinut u more ovog leta. Na začuđene poglede vrištave starije dece u plićaku, takođe netom prvi put bućnute u istu tu vodu samo smo slegali ramenima objašnjavajući da se on leti obično kupa u obližnjem seoskom jezeru na severu Bačke.
More zbog kog su mnoge današnje i ovdašnje generacije prolile omanje (more) suza prilikom odlaska i povratka sa njega, ove sezone će obeležiti one prolivene tokom samog boravka na njemu, a sve zbog prisustva izvesnog duha Smejavca. Tokom prethodna dva letovanja na ostrvu Prviću kraj Šibenika za ovog duha nismo znali, niti smo za njega imali ime, iako smo njegovo blagotvorno prisustvo svaki put i te kako osećali. Jedne čarobne večeri, ubrzo nakon Gospe i Sv. Roka otkrio nam ga je putujući mađioničar, takođe zaljubljenik u ovo ostrvo. Na oduševljenje prisutne čeljadi, ovaj duh se tokom predstave nekim čudom mrdao ispod njegove marame bez da ju je on pomerao. Mađioničar nam je objasnio da se ovaj duh uveče, pred spavanje zavlači u sobe onih koji se lepo provode na odmoru i ne da im mira po celu noć. Sve dok premoreni ne pozaspu navodi ih da se prisećaju zabavnih i smešnih trenutaka koje su tokom dana doživeli i da ih podele sa ostalim cimerima, terajući im suze na oči od smeha do kasno u noć.
Razgovori i doživljaji za koje će nam duh Smejavac od ove sezone pomagati da ostanu za nezaborav dešavali su se svakoga dana. Oduševljenje naše kopnene komune od dvadesetak dece svakoga dana izazvala je kuvarica iz lokalnog restorana koja je ukraj plaže čistila razne morske stvorove od kojih smo mi razlikovali otprilike dve vrste: ribe i one ostale, obično sa po više nogu, možda i očiju (ko će ga znati). Oko nje je iščekujući koji zalogaj uvek plivao i jedan riđi koker španijel. Mlađa deca nisu znala kuda pre da gledaju, a vrhunac ovog jutarnjeg ushićenja bio je kada su jednog jutra naša dva poodrasla prijatelja iz grupe uspela da ulove hobotnicu od skoro dve kile. Međutim, iako su uz veliko uzbuđenje i sve pipkajući je i podvriskujući naučili šta je to hobotnica, mlađima ni tada još nije bilo najjasnije da li onaj plivajući kuca sa plaže možda ipak nije pravi morski pas. Duh Smejavac je kasnije one starije uporno podsećao na ovu epizodu.
U vrelini krša na slapovima Krke i uz opštu ciku i vrisku na brodiću dok nas je u povratku sa Visovca ledena rečna voda prskala po licu, junak sa početka ove priče je skačući od sreće izjavio: „Ovo je najlepse u mom zivotu!“ Posledični grohot potvrdio je da nas je naš dobri duh ostrvski ispratio bar do sledeće vode.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
