Dok neko ne vikne – Stoj!

Kako se kasnije ispostavilo kao višestruko dobra odluka, kod Kumanova smo skrenuli ka Krivoj Palanci, tj. ka graničnom prelazu i manastiru Prohor Pčinjski. Naišli smo u ranijim popodnevnim satima, pa smo mogli bez žurbe da svratimo. Od Kumanova ima oko dvadesetak kilometara lokalnih puteva do makedonske granice ka Srbiji, na kojoj nije bilo žive duše, ako ne računamo i službena lica.

Došli smo potom i do naše granične linije, gde se trenutno radi, i rekonstruiše granični prelaz, pa su nas radnici uputili da produžimo dalje još par kilometara, sve dok ne vidimo privremeni prelaz. Ili dok neko ne vikne: „Stoj!“

Taj prelaz je sada na svega nekoliko stotina metara pre manastira i uspešno pređosmo i njega. A na samom prilazu manastiru nalazila se neverovatna količina đubreta, nespojiva sa ovim mestom i sa pustom okolinom, skoro bez ikakvog saobraćaja. Posle smo saznali da se upravo završio tradicionalni lokalni Ivanjdanski vašar, a đubre je rezultat dvodnevnog narodnog veselja na prostoru oko manastira.

Sveti Prohor Pčinjski rođen je u prvoj polovini XI veka, kao jedino dete imućnih roditelja. Pošto su mu roditelji umrli, odriče se bogatog nasleđa i svetovnog života i povlači se u usamljenički, monaški život u Nagoričanskim planinama. Dom mu je, u naredne 32 godine, postala jedna pećina, koja i danas postoji pored crkve Sv. Đorđa u Starom Nagoričanu. Žitije ovoga Sveca veli kako je jednom prilikom susreo vizantijskog vojskovođu Diogena, i prorekao mu da će biti izabran za cara, što se ubrzo i desilo. Kasnije Car je podigao hram na mestu gde je sreo Prohora, a zatim i crkvicu posvećenu jevanđelisti Luki, kod isposnice na Kozjaku, gde je našao netruležno telo pustinjakovo. Na kraju, podigao je i veliki hram posvećen Prohoru Pčinjskom, a kovčeg okovan i ukrašen zlatom, sa moštima svetiteljevim, položio je u grobnicu u oltarskom delu hrama.

Manastir je prvih vekova svog postojanja nekoliko puta prelazio iz vizantijskih u srpske, Nemanjićke ruke. Obnova hrama izvršena je, najverovatnije, u doba Kralja Milutina, a i dan danas može se videti istočna fasada hrama sa oltarskom apsidom iz tog doba. Kasnije se o hramu stara i vizantijska carska familija Dragaševih, sve do kraja četrnaestog veka i početka prevlasti Turske na ovim prostorima.

Obišavši manastir i crkvu, prošetali smo do Vranjskog konaka. Na samom uglu zgrade stoji tabla u znak zahvalnosti zbog obnove ovoga dela manastira, 1988. godine, za vreme Patrijarha Germana, i jedan očuvani detalj fasade prvobitnog konaka. A odmah tu, na platou, stajali su poređani i drveni stolovi, uz istaknutu veliku drvenu tablu sa jelovnikom.

Vranjski konak je, inače, iznajmljen privatniku, a zahvaljujući dragome Ivanu, koga smo zatekli na recepciji, videli smo zaista predivno uređene sobe u konaku. Pravi hotel visoke kategorije. A cene su, na primer, za jednu osobu (u dvokrevetnoj sobi), od 1300 (noćenje), 1600 (uključen doručak) do 2000 dinara (polupansion). Osim soba, tu postoje i apartmani, za svačiji ukus, tako da je, za sve one koji putuju ka Grčkoj (ili iz Grčke) predah i noćenje u manastiru Prohor Pčinjski savršen predlog.