Da li je opasno prehladiti se… ili je Džejn Ostin samo dramatizovala?

Svi znamo za knjige Džejn Ostin, a gotovo svi smo se bar jednom prehladili – pa se nameće pitanje: da li su bolesti u Ostinovim delima samo deo književne drame, ili su tada zaista bile dramatične, toliko da je obična prehlada mogla da ugrozi život?

Kroz analizu istorijskog konteksta i zdravstvenih običaja tog vremena, autorka otkriva kako „male bolesti“ u 18. i 19. veku nisu bile trivijalne, već svakodnevni izazov za opstanak – što daje nov smisao poznatim romanima i njihovim likovima.

Ostin i interesovanje za bolesti

Krajem 18. i početkom 19. veka, bolesti su igrale značajnu ulogu u svakodnevnom životu. Bez antibiotika i anestezije, i najmanja tegoba mogla je brzo postati ozbiljnija.

Medicina je tada bila zasnovana na teorijama poput humoralizma, a tretmani su uključivali puštanje krvi, tonike i laksative. Postojali su lekari, apotekari i samozvani iscelitelji, dok je mnogo nege – naročito za žene – obavljano kod kuće. Infekcije su bile česte, pa su bolnice predstavljale poslednje utočište.

Preporuke za zdravlje uglavnom su se zasnivale na prirodi, svežem vazduhu, odmoru i kupanju. Džejn Ostin je savetovala dnevnu fizičku aktivnost, kontakt s prirodom i umerenu ishranu kao ključ dobrog zdravlja. Uživala je u šetnjama na otvorenom i bila oprezna prema prekomernim medicinskim tretmanima. Njena pisma odražavaju praktičan i uravnotežen pristup fizičkom i mentalnom blagostanju.

Veruje se da je 1815. godine, kada je negovala svog brata, verovatno obolela od tuberkuloze, koja se razvila u infekciju bubrega i na kraju u Adisonovu bolest, tada nepoznatu. Uzrok njene smrti i dalje je predmet debate, a predložene teorije uključuju bolest, limfom, rak želuca, pa čak i trovanje – iako poslednja spada u domen teorija zavere.

Ostin je, zahvaljujući prijateljstvu s lekarom svog brata, imala dobar temelj za precizno opisivanje bolesti: njeni romani obiluju prehladama, reumom i, naravno, strašnim „prolaznim hladnoćama“.

Da li je šetnja po kiši bila stvarni rizik?

U kontekstu 19. veka, hvatanje kiše nije bila bezazlena stvar. Danas znamo da samo po sebi ne izaziva prehladu, ali tada se verovalo da hlađenje tela može izazvati ozbiljne bolesti. Ova zabrinutost je bila opravdana: bez antibiotika ili efikasnog lečenja, blaga respiratorna infekcija lako je mogla da preraste u bronhitis ili potencijalno smrtonosnu upalu pluća.

Vilijam Bučan, autor Domestic Medicine, poznatog medicinskog priručnika iz 1769. godine, bio je jasan: britanska klima predstavlja javnozdravstveni problem. Prema njemu, nije postojalo drugo mesto gde vreme menja toliko i tako brzo, a te promene su bile jedan od glavnih uzroka prehlada jer su prekidale prirodno znojenje tela.

Bučan je posebno isticao rizik od ostajanja u mokroj odeći, jer vlaga može „prodreti“ u telo i pogoršati stanje. Čak i najjači su mogli oboleti: groznice, reuma i ozbiljne bolesti bile su česte, čak i među mladim i zdravim osobama, piše TheConversation.

Bolest kao književni motiv

Ostin koristi bolesti i nezgode i kao sredstvo za prikaz socijalnih i rodnih faktora koji utiču na žene. U klasičnoj literaturi bolest često služi da ženski lik privuče pažnju, izrazi ranjivost ili čak postane privlačniji kroz svoju krhkost.

U 19. veku mnoge žene su dobijale dijagnozu tzv. „nervoznih poremećaja“, što je obuhvatalo simptome poput umora, anksioznosti, nesanice i melanholije – što je dodatno učvršćivalo stereotipe o ženskoj krhkosti. Ostin prikazuje različite nijanse: teatralne „loše nerve“ gospođe Benet u romanu Gordost i predrasude, strast Marijan Dašvud, tihu melanholiju En Eliot u romanu Ubeđivanje, i bledilo Džejn Ferfaks u romanu Ema.

Bolesti i nezgode u njenim romanima ne samo da stvaraju dramu – već menjaju tok života likova. Na primer, Marijan Dašvud u romanu Razum i osećajnost gotovo umire od običnog pljuska, dok bolest Džejn Benet u romanu Gordost i predrasude vodi do bližeg odnosa njene sestre Elizabet sa gospodinom Darcijem.

Telo kao metafora

U svetu Džejn Ostin, telo ne samo da oboleva – ono „priča“.

Kroz groznice, nesvestice i prehlade, njeni romani daju oblik potisnutim emocijama, klasnim tenzijama i rodnim nejednakostima. Bolest postaje metafora za ono što menja, boli ili se jednostavno ne može izgovoriti naglas. Ostin nije posmatrala nelagodnost spolja – ona je znala, doživela i pretvorila u literaturu. Njeni likovi pate, ali i pružaju otpor.

I danas nas njeni romani podsećaju, sa jasnoćom koja ne bledi. Kako je Ostin napisala 1816. godine u pismu, sa karakterističnom ironijom: „I dalje sam vrlo dobro, mnogo bolje nego što bi iko mogao pretpostaviti“. Moglo bi se pretpostaviti da se nije odnosilo samo na njeno fizičko zdravlje.

U svakom slučaju, možda je najbolje ipak ne stajati na kiši. Ili, ako se držimo njenih zapleta – možda je baš to ono što može zauvek promeniti tok vašeg života.