Mračne misli pobegoše čim ugledah dvorac Ise. Prolazimo kroz njegov prekrasni vrt, staza vodi uzbrdo, prema gorostasnim stablima čije razgranate krošnje delimično zaklanjaju Kule Uspavane lepotice – glavne ličnosti bajke Šarla Peroa, koji je svoju junakinju smestio baš u ovu idiličnu palatu da sniva svoj stogodišnji san…
Ise, dvorac bledožute boje, sagradila je u 15. veku plemićka porodica Buel. Danas je samo muzej sa bogato opremljenim odajama. Bajka o uspavanoj lepotici prija uhu – a sve što nas okružuje praznik je za oko. Puni utisaka spuštamo se prema glavnoj kapiji. Zastajem pored nečeg neočekivanog – pred nama je mlada šuma bambusove trske. Zar bambus u Evropi, čudimo se glasno!
To je zbog klime koja je u dolini Loare blaga, a na nju utiče blizina Atlantika. Leta nisu suviše žarka, a zime su kišne i bez snega. Proleće ovde započinje rano i njegov vesnik je puzavičasta bezlisna glicinija grozdastih ljubičastih cvetova koja ukrašava fasade gotovo svih seoskih i varoških kuća.
Aze L Rido je velelepna palata koja podseća na brod na vodi pošto se nalazi na malom ostrvu reke Andr. Smešten je u šumi na periferiji istoimene varošice sa pošljunčenim trgom i kućama slamnih krovova boje graška. Sagrađen je 1515. godine pred bitku kod Marinjana za vreme vladavine Fransoa Prvog. Opremljen je autentičnim nameštajem i poseduje mnogo umetničkih dela.
Gospođa Mirej nam skreće pažnju na polja sa stabljikama konoplja.
„Veoma je važna na ovim prostorima. Svako domaćinstvo je gaji jer je veoma tražena za izradu tapiserija. Taj neizbežni ukras ste već videli i videćete na zidovima svih francuskih dvoraca!“
Putujemo za Loš.
Krenuli smo jutros i prošli kroz nekoliko sela. Bila su prazna, izuzev jednog dečaka na biciklu – ni u jednom nismo sreli ni videli nijednog od meštana. U dvorištima su baštenske garniture. U njima niko ne sedi, ne šiša travu, ne zaliva cveće. Nema dece, ni odraslih, ni đaka, ni seljaka. Izlazimo iz sela, oko nas su prazne njive uredno obrađene i uzorane. Na njima su jedino prisutna – strašila! Maštovito su napravljena i odevena u seljačka odela. Poneko u varoškom, a jedan čak ima cilindar i – frak!
Kuće u ovom delu Francuske gotovo da i nemaju prozore već su to takozvana vrata-prozori sa drvenim šalonima. Temelji su od kamena i dosta visoki kao i stepenice. Taj način gradnje se zadržao, a primenjivan je zbog poplava koje su nekad bile problem. Sve kuće imaju špicaste krovove a staze i trotoari su ružičaste boje.
Većina od tih besprekorno uređenih seoskih dvorišta sa šišanom travom i prelepim vrtovima izdaju se za vikende i godišnje odmore Parižanima, stanovnicima Tura, Anžea i Nanta koji iznajme sobu ili čitavu kuću.
A mi već pet dana putujemo – do podne, u podne, posle podne, uveče – i ne videsmo ni goste ni domaće!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
