Gospar među gradovima

Dubrovnik. Grad koji je nadrastao prostor i vreme i koji je uvek živeo po svojim merilima. Vodili su kroz to vreme različiti putevi. Putevi soli i začina, vina i ulja, mirisa i svile, znanja i umetnosti. Pesnik A. G. Matoš je zapisao: „Dubrovačka finoća, daleko da bi bila protivna duhu slobode, bila je zapravo jedno od izraza njene moći.“

Prvi pisani dokument o nazivu Dubrovnik potiče iz 1189. godine. Statut, temeljni zakon Republike Dubrovnik, izglasan je još 1272. godine. Ova mala država, veštom diplomatijom, čuvala je mir, nezavisnost i sigurnost, te su joj važnost priznavale i Venecija i Vizantija.

Sloboda je bila temelj opstanka i razvoja grada. Ime slobode uklesali su u kamen Lovrijenca: „Non bene pro toto libertas venditur auro“ („Sloboda se ne prodaje ni za svo blago“). Njeno se ime vijorilo na zastavi, bilo je na novcu, pevali su o njoj. Pesnik Ivan Gundulić, u 17. veku, napisao je: „O, lijepa, o draga, o slatka slobodo…“ U toj slobodnoj Republici sve je bilo podređeno dobrobiti države. Zato u Kneževom dvoru, sedištu vlasti, stoji natpis: „Zaboravite na privatne stvari, brinite se za opšte dobro.“ Ta briga kulminirala je u 16. veku, koji je bio zlatno doba sjaja i slave Dubrovnika. A onda je usledio katastrofalni zemljotres 1667. godine. Grad je bio u ruševinama, mnogi stanovnici mrtvi, a ono što nije uništio potres , uništio je požar. Ali Dubrovčani, rasuti svuda po morima, žurili su nazad u svoj grad da mu pomognu. I uspeli su. Grad se ponovo probudio i cvetao je sve do 19. veka kada gubi svoj status, jer je 1808. godine, u doba Napoleona, ukinuta Dubrovačka Republika.

Sve vreme kao da je stalo na Stradun. Pesnik Luka Paljetak napisao je: „Čuvaju dva zvonika tu ulicu, ma ulica to nije, nego je Stradun, Placa za rijet naški, đe se pohodi i štrapaca, jer ulica to nije, nego svijet.“ A pesniku Gunduliću Dubrovčani su podigli spomenik, pa se jedan od najlepših trgova i zove Gundulićeva poljana, gde je pre podne „pjaca“ na kojoj se mešaju najlepši mirisi Mediterana, a posle podne tu je terasa restorana kao stvorena za „dokonati“ dok se oko vas brojni turisti penju skalinama koje podsećaju na kamenu školjku. Stepenište se zove „Uz jezuite“, a sve da bi se stiglo do „poljane“ koja nosi ime znamenitog naučnika Ruđera Boškovića.

I dok sedim na terasi meni omiljene Gradske kavane, setim se kako je osamdesetih Dubrovnik u ovo vreme bio grad mladih, grad lišen svakog konformizma. Sviralo se i pevalo na skalinama uz crno vino, dok su se ispred crkve Svetog Vlaha, zaštitnika Dubrovnika, smenjivali horovi iz svih krajeva sveta. Čekalo se da naiđe Ibrica Jusić koga su svi pozdravljali prisno sa „Adio, Ibrica“, a on pevao: „Na Stradunu, gdje u krugu, srećem radost, srećem tugu, idem i sad ko bez svijesti.“ Potom bi se pošlo na Lovrijenac. To je najlepša pozornica Dubrovačkih letnjih igara. Neko je napisao: „Hamletova tuga nema nigde takvu atmosferu kao na zidinama Lovrijenca.“ Pa, onda opet na Stradun. Kako biste se rashladili na Onofrijevoj česmi, toj fontani koja je „udešena“ još u 15. veku kad je u Dubrovnik dovedena izvorska voda. Svakoga dana, pak, zastati valja kod Orlandova stuba, simbola nezavisnosti i slobode i zaštitnika dubrovačkih trgovaca. Naime, ispred ukočenog viteza u oklopu, sa mačem u ruci, čija je dužina lakta bila mera za platno, pa se nazivala „dubrovački lakat“, proglašavale su se vekovima vladine odluke i najavljivale „feste“. Tu se i danas podiže crvena zastava sa rečju „Libertas“ koja je i simbol Dubrovačkih letnjih igara. Sve se završava velikim vatrometom koji se najbolje vidi sa Porporele.

Dubrovnik, grad Marina Držića, tog književnog gospara grada u onom zlatnom veku koga, eto, grad nije voleo. Iako je toliko želeo, nikad mu se nije vratio kad ono morade u Mletke. Ali ostavio je Pometa, Skupa i Dunda Maroja. Možda danas na te likove podsećaju „grupni“ turisti koji nadiru Stradunom. Možda zato od njih valja bežati u ulicu „Prijeko“. I naći prozor sa koga se širi miris bosiljka. Da. Bosiljka me miris prati. I zaista, jednog dana kad se vratih zasja sunce „kao prije…“, prijatelji stari, ma gde bili.