Nekoliko hiljada Vranjanaca u stotinama metara dugoj povorci pratilo je upokojenu baba Stanu, njene učenice su pevale, a majstor Kurta je svirao klarinet i plakao. Izuzetno pobožnu Stanu Avramović Karamingu, kada je umrla pratilo je četiri, a opelo u hramu služilo sedam sveštenika. Njena želja bila je da je porodica pevajući otprati do groba i da se pevajući vrati kući: „Ako ve neko pogleda i začudi se što pojete, kažite: Umrela je majka veseljak.“ To je završni deo priče o nosiocu pevačke tradicije Vranja, koja je pevala, prenosila i stvarala tradiciju vranjskog melosa.
Baba Stanin partner u pesmopojačkoj misiji u Vranju bio je samouki klarinetista Kurta Ajredinović (1920 – 1977), koji je kako navode autori dragocenog dokumentarističkog materijala „Oću, da vi pojem vranjansko“, imao „sjedinjenu silinu, mah, lakoću, dubinu bio je nezaustavljiv u kretanju iskonske muzike ka otvorenoj ljudskoj duši“. Svirao je celog života, a mekami koje je majstor Kurta svirao trajali su satima. Po svedočenju novinara ovdašnjeg Gorana M. Antića, kada ga je bolest ohrvala Kurta je svirao tako što je klarinet naslanjao na sto.
Sve pesme koje je ispevala baba Stana i oplemenio klarinetom majstor Kurta baziraju se na istinitim događajima i ličnostima iz vranjskog kraja. Poznavaoci ukazuju da u Vranju nikada strogo nisu razdvajane duhovne i svetovne pesme. Isti ljudi prelepo su pojali i crkvene i stare narodne pesme. Ko god je znao prote Janču Stojiljkovića i Blagoju Trajkovića, setiće se kako čoveku prosto bude žao kad se u crkvi završi Božja služba na kojoj su oni pevali. U duhu takvog blagoglasja i blagozvučja danas peva prota Čedomir Mitić, kao i mnogi pesmopojci koji poju i liturgiju.
U Vranju su pevanje, sviranje i igranje još uvek nerazdvojni.To pesmopojci, svirači i igraorci od malena znaju, pogotovu dok svako na svoj način slobodno i sa mnogo kreativne improvizacije, igra neko kolo, na svojstven način poštujući njegova pravila, a svirači tačno znaju kako treba da sviraju.
Goran Arsić iz Udruženja gradjana VED, koje je zaslužno za nesvakidašnji prilog očuvanju sećanja na baba Stanu, majstor Kurtu, ali i Divnu Mitić Šurku i Jovana Stošića Kaceta, inspirativno ukazuje da je „muzika kao svetinja“, te izvlači možda i glavnu mantru navodeći reči „svirka moja – obraz moj“. Zasluge pripadaju i Branku Mitroviću, glumcu, tonskom i filmskom snimatelju koji je tokom nekoliko decenija na svom trakašu snimao u bašti starog Hotela Vranje, pozorištu pesmopojaca i svirača vranjske narodne muzike. Na taj način uramljen je deo sevdaha ovdašnjeg i dat na korišćenje mlađim nastavljačima tradicije pojanja i radosti u muzičkom uživanju koji je izložen tehnološkim provokacijama koje često naude patini prošlosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
