Kad se krene od železničke stanice do hotela „Beograd“, glavnom ulicom grada na Veternici, gde svakodnevno tutnje vozila, malo će putnik – namernik imati nade da pronađe – kafanu. Sve tri najveće i najpoznatije – „Kondir“, „Dubočica“ i „Kozara“ zatvorene su duže od godinu dana.
Učinjeno je to posle (ne)uspešene privatizacije Ugostiteljkog preduzeća „Balkana“ u čijem su se sastavu i nalazile. Tako je polako nestao stari Leskovac, grad koji ima svoj šarm i čiju dušu su na najbolji način odslikavale kafane i dućani.
Hroničari su zabeležili da je tridesetih godina minulog veka na svakih 150 stanovnika bila jedna kafana, gostionica ili mehana i u njima se – od ranog jutra do kasnih noćnih sati – odvijao javni život, ispredale priče, koje su se kasnije prepričavale kao najlepše dogodovštine.
Davno preminuli dr Milan Maznić- pribeležio je u knjizi „Bače pogoleme od sokaci“ poznati novinar Sava Dimitrijević- voleo je sa društvom da sedi u kafani, pa su ga često do kuće pratili muzikanti ili donosili panduri. U kafani, prijatelji i gosti se obraćaju za pomoć.
– Doktore – reče jedan kafanski gost – mlogo kašljem.
– Dobro je kd kašlješ! – kaza doktor.
– Kako dobro, doktore! Kd me ufati kašalj ne mogu do vazduh da dođem!
– E, sg će vidiš za koje je bolje da kašljaš nego da ne kašljaš – kazuje dr Milan i naruči da dođe fijaker.
Sedoše u fijaker i odvezoše se na Svetoilijsko groblje. Iskočiše iz fijakera, a dr Milan kazuje:
– Jovaneeee! Jovaneee, kašlješ li, bre, kako si?
Zavlada neki muk!
– Živadineee! – glasno govori Milan – kašlješ li, Živadineee, kako si, bre, Živadineee!
Niko se ne odazva!
– Ete – govori dr Milan onome što je pošao s njim – ete, čuješ li nešto, ču li Jovana, javi li se Živadin?!
– Ne čujem ništa! – govori onaj čovek – ne čujem ništa i niki se ne javlja!
– Etee – vika dr Milan Maznić- i ne možgi čuješ – oni i ne kašljav i nema gi više. A ti kašljaj i tuj si. Dobro je. Samo ti kašljaj i ništa se ne sekiraj!
O starom Leskovcu i ljudima u njemu, ispričano je još mnogo drugih zgoda i nezgoda. Nekad je ovde bila kafana „Tri devojke“, koju je 1933. sazidao Toma Cipulka. Kad je bio veseo „celi štosevi pare od iljadu i dve iljade frlja u šporet“.
Jedne jeseni Toma zakla svinju, napravi spržu i pozva svoje najbolje prijatelje. Žena donese bokal od tri-četiri litra vina, ladno, iz bačve natočeno. Drugari i Toma popiše. Popiše i drugi bokal vina, brže nego prvi.
– Savke – kazuje ženi Toma – donesi drugi bokal!
– Toj je treći! – govori ona.
– Dobro, Savke, donesi treći bokal!
Savka stoji pred vratima, a Boško, jedan od nekoliko gostiju, govori:
– A, ne Savke, nemoj da donosiš, više ne možemo!
A Toma diže ruku, udari u sto, pa se sve čaše okrenuše naopačke:
– Pa, dobro, bre – vika on – koj ovde naređuje i gospodari, majku mu! Savke – donesi! Ja sam gazda!
U sobi – zort! Svi ostadoše tu dok Toma ne kaže da se ide. I tako bi do podne narednog dana!
Jer, kako bi to rekao novinar Sava Dimitrijević, hroničar Leskovca sa požutelih slika, „ono što je imalo da bude – dođe i beše“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
