Grožđe i morska so

Svaki put kad priča o sinu, Gija se seća svog mirnog detinjstva u Batumiju, gradu koji se nalazi na obali Crnog mora u Adžariji. Njegov otac je radio u jednoj državnoj firmi koju je posle ‘91. godine gruzijska vlada privatizovala; u roku od godinu dana firma je bankrotirala. Odrastao je u kući koja je imala verandu sa čijeg krova je visila vinova loza. U septembru su zrna bila velika i sočna. Jednom je oprao u moru grozd koji mu je njegova majka ubrala. Još uvek se seća kontrasta slatkog ukusa grožđa i morske soli u njegovim ustima. Gija pripada drugom vremenu i oseća da postoji neki nepremostivi jaz između novih i starih generacija, između nove i stare Gruzije, između njega i sina. Po Giji, nova nacionalna i nacionalistička retorika su samo služile političarima kao što je Ševardnadze da opljačkaju zemlju. Sa njim se ne slažu studenti Univerziteta, koji se nalazi baš preko puta Ministarstva i koji prolaze svaki dan ispred Gijeve portirnice. Za njih tek sada počinje sloboda, tek sada Gruzija ima mogućnost da ostavi iza sebe tragične događaje devedesetih godina i da se pridruži Evropi. Gija smatra da su devedesete bile samo početak haosa koji će tek da sledi: red koji je SSSR garantovao je zauvek poremećen; zapadne vrednosti pripadaju samo Zapadu, nikada neće pripadati Gruziji i Kavkazu gde vlada potpuno drugačiji mentalitet nego u Evropi.

Ponekad Gija napušta svoju portirnicu da bi zapalio cigaretu. S rukom u džepu, zamišljen, gleda mlade koji žure na fakultet. Kad cigareta dogori, okreće se ka parkingu Ministarstva. Na ogradi koja deli parking od ulice, raste široka vinova loza.