Knjiški moljci u francuskoj biblioteci

Biblioteka je sačinjena od četiri palate od po dvadesetak spratova, u obliku otvorene knjige, koje se zovu: Slova, Brojevi, Vreme i Pravo. Zgrade su raspoređene tako da čine zamišljeni pravougaonik čije stranice imaju otprilike 100 i 200 metara. U sredini, na desetak metara ispred ulaznog nivoa, nalazi se otvoreni vrt sa ogromnim drvećem. Biblioteka nosi naziv ,,Fransoa Miteran“, a svečano ju je 1996. godine otvorio tadašnji francuski predsednik Žak Širak.

Svaki put kad uđete u biblioteku najpre se proverava šta imate u torbi i u odeći, a postupak za učlanjenje je sledeći. Sa prijemnog odeljenja upute vas u službu za usmeravanje čitalaca. Tu vam daju broj, i pošto se on pojavi na ekranu, ulazite u jedan od boksova. Službenik zatraži potrebna dokumenta, upiše podatke u kompjuter, uslika vas kamericom, naplati članarinu i izda karticu. I uputi vas dalje.

Pre ulaska na naučno odeljenje, na garderobi se odlažu torba i kaput. Stvari koje hoćete da ponesete stavljate u providnu plastičnu torbu. Tu vam kažu kako da dođete do čitaonica.

Da bi se do njih stiglo, na jednom pultu (ne znam kako se tourniquet kaže na srpskom) provlačite svoju namagnetisanu karticu, prolazite kroz dupla vrata i pokretnim stepenicama silazite do donjeg nivoa. Tu prvo rezervišete mesto, pa ponovo provučete karticu i prođete kroz dupla vrata. Zatim nastavite hodnikom do dodeljenog mesta. U mom slučaju to je značilo da pređem oko dvesta metara. Usput kroz staklene zidove gledate onaj park sa drvećem u koji, očigledno, pristup nije dozvoljen.

Rad u čitaonici podrazumeva uobičajeni postupak: u elektronskom katalogu pronađete dokument, naručite ga, i ubrzo dobijete. Neobično je to što pola sata posle prvog ulaska na svom stolu imate, recimo, doktorat odbranjen 1999. godine u Monpeljeu i transformisan u mikrofilm u Lilu. Od nekoliko stotina hiljada dokumenata u ovoj biblioteci, meni je za početak trebao baš taj.

Kada hoćete da napravite pauzu, morate najpre da odložite knjige i zatražite privremeni izlazak. Zatim istim putem do ulaza, s tim što opet na jednom mestu morate da provučete karticu. Pa nazad do svog mesta, uz istu proceduru. I tako svaki put.

Želite li nešto da fotokopirate, opet je potrebno da kupite karticu i da je u automatu dopunjujete odgovarajućim iznosom. Za pregledanje i štampanje mikrofilmova, liftom se penjete do posebne lože.

Da li vam se sve ovo čini komplikovano? Uveravam vas da nije: nakon tri dana svi postupci pre i posle čitanja izvode se automatski.

Iz detinjstva mi je ostala slika osobe koje se plašim i klonim da me ne bi prekorevala što nisam na vreme vratio knjigu. Srećom, uspeo sam da prevaziđem strah. Dapače, zbog ličnog iskustva, predstavu sam potpuno promenio. I ovde u Parizu, nanovo se začudim koliko ti ljudi umeju da budu predusretljivi.

Bibliotekarka mi je rekla da nije izvesno da li će i kada biti slobodnih mesta. Usput me je pitala koliko još vremena ostajem u Parizu. Kada je čula da se sutradan vraćam u Srbiju, kazala mi je: ,,Pozvaću koleginicu da proverim da li ipak može da vam dozvoli ulaz. Ništa ne obećavam, ali ću pokušati.“ Posle dva minuta povela me je ka sali H i rekla: ,,Znate, pošto ste iz inostranstva, moja koleginica se složila da bi bila šteta da ne pogledate knjigu koju teško možete da nađete na drugom mestu.“ Hteo sam da joj se zahvalim i kada sam izlazio iz biblioteke, poslednji put. Na njenom mestu sedela je neka druga osoba.

Okolo se Pariz ukrašavao pred Božić i Novu godinu. Bleštavi Šanzelize sam video kada me je francuska koleginica dovezla do stanice metroa kod Trijumfalne kapije. Vrh Ajfelove kule nazirao se kroz prozor u jednoj zgradi nedaleko od crkve Notr-Dam, gde moj drug iz Beograda ima privremeni atelje.