Koja je najsporija životinja na svetu?

Ako je životinja brza, o njoj svi pričaju kao o superiornoj vrsti. Ali šta je sa životinjama koje se kreću sporije?

„Programirani smo da mislimo da je brzina dobra“, kaže Džejms Meklein, viši kustos za ribe u Prirodnjačkom muzeju u Londonu. „Za mnoge životinje, to uopšte nema smisla.“

Pa koja je najsporija životinja na svetu i kako preživljava kada brzina nije njena prednost?

Spori stanovnici mora

Iako pitanje deluje jednostavno, brzina se može definisati na različite načine. Jedan od načina da se uporede životinje je vreme koje im je potrebno da pređu određenu udaljenost. U tom smislu, najsporija životinja mogla bi biti morska anemona, koja se kreće samo 10 do 25 cm po satu, uglavnom dok traži novo mesto za život; u suprotnom ostaje nepomična.

Neposredno iza nje je patuljasti morski konjić (Hippocampus zosterae), koji se smatra najsporijom ribom i jednom od najsporijih životinja na svetu. Delimično, to je zbog njegove uspravne plivačke pozicije i malog leđnog peraja, koja ne može brzo da ga pogura kroz vodu, piše Live Science.

„Ako bi trebalo da se pomeri, trebalo bi mu oko sat vremena da pređe pola metra“, objašnjava Meklein.

Ovo mu savršeno odgovara, jer veći deo vremena provodi vezan dugim repom za morsku travu, hraneći se sitnim rakovima koji prolaze pored njega.

„Hrana dolazi do njega, tako da mu nije potrebna brzina“, dodaje Meklein. Osim toga, ima malo predatora jer je dobro oklopljen koštanim pločama, pa mu brzina nije neophodna.

Jedini put kada ubrza jeste tokom reprodukcije. „Oni tada ‘plešu’ jedan s drugim, sinhronizujući pokrete. Taj ples može trajati satima“, kaže Meklein.

U dubljim slojevima okeana, grenlandska ajkula (Somniosus microcephalus) je hladnovodna džinovska riba dugačka do 7,3 m, koja se kreće neverovatno sporo – oko 3 km/h. Živi u ledenim vodama i hrani se lešinama morskih životinja, pa brzina nije potrebna.

Najsporije životinje na kopnu

Na kopnu, najsporija životinja verovatno je banana puž, koji se kreće samo 0,0096 km/h, prema Džonu Ebletu, višem kustosu za mekušce u Prirodnjačkom muzeju u Londonu. Mnogi mekušci se uopšte ne kreću u odraslom životu, dok su neki bivalvi potpuno nepokretni. Iako su mali, spori su i u poređenju sa drugim životinjama slične veličine.

Među spornijima na kopnu su i džinovske kornjače sa Galapagosa, koje se kreću oko 0,26 km/h, dok ljudi iste veličine prosečno hodaju oko 4,5 km/h.

Među sisarima koji žive na drveću, spori su lenji loriji (Nycticebus), mali primati koji se kreću pažljivo i sporo kroz grane, koristeći velike oči da posmatraju okolinu. Njihova prosečna brzina je oko 1,8 km/h.

Lenjivac – apsolutno najsporiji

Još jedan način da se meri brzina je relativno na veličinu tela. Uzimajući u obzir ove faktore, profesor Rori Vilson sa Univerziteta u Svanzi smatra da nema dileme – najsporija životinja je lenjivac sa tri prsta (Bradypus).

„Sa stanovišta proučavanja kretanja u širem smislu – ne samo od drveta do drveta, već i brzine reakcije na stimuluse – lenjivci su zaista izuzetno spori“, kaže Vilson. Oni se kreću oko 1,6 km/h, i često tek desetak metara po satu.

Njihov spori tempo omogućava im da prežive na malo hrane i ostanu neprimećeni predatorima. Lenjivci su snažni, sa tri puta većom snagom od ljudske, što im daje stabilnost na drveću. Spor metabolizam im omogućava da prežive na lišću sa niskim energetskim sadržajem, a sa drveta silaze samo jednom nedeljno da obave nuždu.

„Zašto su toliko spori? Brzina zahteva energiju, a energija je teška za sticanje. Lenjivci su to zaobišli tako što su uspeli da opstanu sa vrlo malo hrane – i to im savršeno funkcioniše“, objašnjava Vilson.