To je jedno od onih skrovitih mesta kakvih je sve manje. Gde turisti ne jurišaju pomamno. Za koje ste čuli iz „čitanke“ jer se baš tu rodio pesnik Vladimir Nazor zbog koga ste lomili jezik: “ I cvrči cvrči cvrčak na čvoru crne smrče“. I zaista cvrči. I baš u podne, u toj malenoj luci koju pronađete švrćkajući unaokolo upoznavajući Brač, tragajući za manje znanim i opštim. Sunčani ditiramb, rekao bi Nazor. Gde se još oseća pulsiranje života meštana .
A ono je svakako najsadržajnije ako je uz ribu, za ribu i od ribe. Sve to ima Postira i to od vremena kada je otvorena prva fabrika za preradu ribe u malenom mestu. A tu „tvornicu“ izgradio je 1907. godine bečki industrijalac Karl Varhaneck. Već 1911. godine proizvodnja je iznosila precizno evidentiranih 426.300 komada konzervirane ribe godišnje.
Ako se to poredi sa modernim industrijskim postignućima, deluje skromno ali sa tehnologijom s početka 20. veka, proizvodnja je bila respektabilna. Postira i Brač bili su ponosni na svoju fabriku iz koje je riba s njihova mora stizala na trpeze širom Evrope. I tako do Drugog svetskog rata, kada su pogoni ostali pusti. No, već 1948. jugoslovenska vlast je „prepoznala“ značaj fabrike u Postirama i prerada ribe počela je ponovo. Samo desetak godina kasnije formirana je ribolovna flota i malena fabrika postala je vlasnik brodova „Jadran“ i „Zora“, a početkom šezdesetih flotu su činila već četiri broda. Početkom osamdesetih godina 20. veka prerada je dosegla 3.000 tona ribe, odnosno proizvodilo se 18 miliona limenki. Ko, uostalom, nije u ondašnjoj zemlji otvarao konzerve „Sardine“?!
Nekima na kopnu to je bio i jedini „riblji obrok“ i sve znanje o morskoj ribi. Onda su došla vremena kada su i Brač i Postira imali druge brige, od sardina na tržištu jedva da je nešto ostalo. Tavorila fabrika u „malome mistu“, a „bidni“ radnici čekali šta će im doneti privatizacije i tranzicije. Kao i mnogi drugi u brojnim fabrikama ribe, od kojih su do danas u Hrvatskoj ostale samo one u Rovinju, Zadru i Postirama. Bome im se, na Braču, čini se, posrećilo. Pre dve godine otvorena je najsavremenija fabrika za preradu ribe u Evropi. Bila je to i najveća investicija u ribarstvo u Hrvatskoj. Fabrika je dobila i novo ime. U skladu sa modernim vremenima. „Adriatic Queen“ ali zato što, kako vele, poslovni partneri iz Japana bračku tunu nazivaju kraljicom. Osim sardina ili tune, proizvode se i školjke, riblje paštete i riblje ulje, naročito traženo u Francuskoj. Stara fabrika je preživela nekoliko država i u njoj je u 106 godina postojanja radilo „po Brača“. Mogla se nova fabrika graditi i jeftinije na kopnu, ali kako su vlasnici većinom vezani poreklom ili životom uz Brač, odlučili su ostati „na otoku“, a imaju i stručnu radnu snagu. Na čelu uprave niko drugi do čuveni veterpolista Mislav Bezmalinović.
Radnici „Sardine“ znali su reći da je to verovatno bila jedina fabrika na svetu u kojoj se na pauzi čovek mogao osvežiti skokom u more. No, ni na novoj lokaciji radnicima neće biti teško. Samo koji kilometar su se udaljili od obale, na uzvisinu Dol ponad Postire, gdje ribu pakiraju s pogledom na more. A stara zgrada „Sardine“? Pa, kako to biva u vremenu turista i bogatih koji tragaju za skrovitim uvalama za svoje luksuzne prohteve, biće, kažu, hotel na ekskluzivnoj lokaciji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
