Lovačke priče sa granice

Baš tu, na kraju jedne od nekoliko seoskih ulica, u delu sela koje gleda na polja i susednu državu smešten je Lovački dom ovdašnjeg udruženja „Graničar“ gde je nedavno održano državno prvenstvo u kuvanju srnećeg gulaša – Sedmi zlatni gulaš Lovačkog saveza Srbije. Goste iz svih krajeva zemlje dočekale su nove i renovirane prostorije lovačkog doma, smeštenog u tipičnoj panonskoj kući sa gangom, kaljevom peći i starim rezbarenim vratima. Prostorije se ređaju od onih sa ulice, za reprezentaciju, do onih na kraju – kuhinje, ostave i ložnice. Jedan od najstarijih i najiskusnijih radojevačkih lovaca Kamenko Milošev sa ponosom pokazuje uramljene slike članova lovačkog društva, ali i stare fotografije očeva i dedova sadašnjih lovaca. Domaćini su se potrudili da unutrašnje uređenje Lovačkog doma, objekta u svim nijansama zelene boje, dekorišu lusterima od jelenskih rogova i nameštajem od drveta. U svečanoj sali poseban ukras je kaljeva peć, rezedozelene boje, sa kaljevima na kojima se ističu cvetne šare. U prostranom dvorištu, kojim dominira uređena slamna senica sa posedalim gostima, smestilo se ravno 25 ekipa koje se takmiče u kuvanju srnećeg gulaša. Dominiraju muškarci, jer je lov tradicionalno muški sport. Srnetinu je svaka ekipa donela iz svog lovišta. Svako kuva na svoj način, osnovni recept je isti, ali se kulinarske tajne razlikuju. Od štanda do štanda različiti začini, vina, raznovrsna kuvala. Najzastupljeniji su kotlići, ali se kuva i u zemljanim posudama i na malim furunama. Ekipa iz Novih Kozaraca kuva gulaš na starom bojleru, preuređenom u furunu sve sa dimnjakom, što privlači posetioce koji se slikaju za uspomenu. Pored stare jele skupilo se nekoliko banatskih ekipa, najglasniji su domaćini iz Radojeva, a ne štede glas ni Zrenjaninci. Svi se hvale da je njihov gulaš najbolji. Goste zabavlja banda „Svi ko jedan“ iz Botoša starim pesmama i bećarcima. Odjekuje begeš. Za to vreme, u oblacima dima, kuvari iz Šumadije užurbano lože. U kotlićima se, pored srnetine, kuvaju i ljute papričice. Ekipa iz Uba krčka srnetinu u zemljanoj posudi, samo sa crvenim vinom. Dok se jela gotove, gosti i meštani slušaju lovačke priče. Prepričavaju se zimske dogodovštine, potere za vukovima, hajke na divlje svinje, lov na srndaće, lisice, zečeve i fazane. Domaćini iz Radojeva hvale se da u svom lovištu imaju brojnu divljač, a da se organizovano lovom bave preko 50 godina. Devedesetih godina neuspešno su pokušavali da ulove jednog vepra, koji je vešto balansirao i izmicao lovcima prelazeći čas na srpsku, čas na rumunsku stranu. Ostala divljač ovekovečena je u trofejima, pa se tako jedan od radojevačkih lovaca diči ulovom od 37 lisica u jednoj sezoni. Druženje lovaca u Radojevu završava se proglašenjem pobednika – najveći pehar stiže u ruke banatskih kuvara, ekipe iz Vojvode Stepe. Drugo mesto pripalo je lovcima iz Aleksandrova, a treće lovcima iz Torde, dok je ekipi iz Velikog Gradišta pripala organizacija narednog državnog prvenstva u kuvanju srnećeg gulaša.