Lugano: Na pravoj strani planina

Tu i tamo nešto malo renesanse i baroka na pozadini zelene divljine. Poput lenjog jaguara, Lugano se proteže pod oblinama brda koja nude zavodljiva obećanja tropa.

Tićino – mediteranska Švajcarska na granici sa Italijom. Kraj koji je njegov dugogodišnji stanovnik i zaljubljenik Herman Hese zvao „pravom stranom planina“. Naizgled: oproštaj i beg od neuroza srednje Evrope u nade Juga i snove klasične antike. No, još je Hese žalio za nekadašnjom idilom Tićina i kudio mase koje su sa Severa kuljale i pretile da Arkadiju pretvore u njenu sopstvenu razglednicu. Pretnja se, naravno, ostvarila. Reći da je doba kada je Hese živeo u Montanjoli nedaleko od Lugana, kada su se Tomas Man i Bertold Breht, bežeći od kuge nacional-socijalizma, sklonili u Tićino, „davno prošlo“ – bio bi gotovo eufemizam: od toga doba nije ostalo ništa osim priče.

„Postoji uvek grad i priča o njemu; jedan grad je velik samo po njegovoj legendi“, pisao je Dučić, taj aristokrata među našim putnicima. Na put u Lugano poneo sam priču o literarnoj Arkadiji, ali i očekivanje da susretnem grad finansijera i turista, tu danas u Evropi uobičajenu sintezu užurbanih domorodaca i amaterskih kolonizatora: jednu legendu i jednu antilegendu. Pomiren sam sa tim da ću provesti neko vreme u mestu koje je, iako nosi u sebi mit o „Zlatnom Dobu“ i iako je u meni za trenutak probudilo sve snove o Jugu, ipak samo jedan običan grad našeg postepeno rasprodatog Starog Sveta. „A small town in Switzerland“.

Dolazim do nekadašnjeg franjevačkog manastira i crkve Santa Maria degli Angioli na obali jezera, surog hrama punog zlata i dragulja renesanse: oslikao ga je Bernardo Luini, učenik Leonarda da Vinčija. Pokraj crkve – nekadašnji hotel Palas u koji je još Hese odlazio; nekoliko koraka dalje: novi, prošle godine otvoreni kulturni centar Lugano Arte e Cultura arhitekte Ivana Đanole. Na prvi pogled, zgrada kao neki Junak našeg doba: pomalo nakrivljena, odbojna i naprasita, ali ipak konformistička. Ulazim međutim u klaustar bivšeg manastira i tamo susrećem nešto što prevazilazi očekivanja koja sam doneo sa sobom – kroz jednu od arkada dolazi se iz zemlje prošlosti u zadnje dvorište sadašnjosti; iz negdašnjeg manastira u današnji kulturni centar.

Ceo prolaz ispod luka ispunjen je maslinasto zelenom bojom zida ove građevine; u prednjem planu – nekoliko čempresa i jedna tiha i umirena maslina. Kada ljudi prođu kroz ovu arkadu stvara se utisak da je nastala neka nova renesansa, da iz nje nastupa neki novi čovek. Kada nema ljudi, prolaz deluje kao mesto spoja istorije i sadašnjice na kojem se naslućuje budućnost.

Napuštam stari manastir i vraćam se u centar grada u kome svuda nalazim – arkade. Arkade kao oči grada: arkade ka brdima i jezeru, arkade ka bankama, knjižarama i prodavnicama, arkade samoga sebe ka kućama i stanovima. Priča Lugana prešla je put od literarne Arkadije i umišljenih tropa, preko zemlje bankara i turista do sveta duše i njenih vizija. Tu priču nam i dalje priča jedna od arkada nekadašnjeg franjevačkog manastira u Luganu.