Magarci, bunari i lampe: Figurice koje je imala svaka jugoslovenska kuća i priča koja stoji iza njih

Ove rukom pravljene figurice bile su gotovo univerzalni enterijera– od Skoplja do Ljubljane, od Splita do Subotice.

Na prvi pogled delovale su kao bezazleni, pomalo naivni suveniri. Ipak, iza njih stoji mnogo ozbiljnija i lepša priča: priča o „Narodnoj radinosti“, jedinstvenoj jugoslovenskoj mreži zanatskih i umetničkih radova koja je spajala tradiciju, ekonomiju i svakodnevni život.

Suveniri iz vitrine

Magarci i bunari danas deluju gotovo komično. Ipak, u ex YU generacije dece su se sa njima igrale, a odrasli su ih držali kao ukras.
Nije bilo televizijskog ormarića, kredenca ili staklene vitrine u kojoj se među čašama za konjak, knjigama i velikim staklenim pepeljarama (o njima čemo neki drugi put), mogao naći makar jedan primerak ovih figurica.
U Muzeju 80-ih u Sarajevu danas su izloženi kao deo svakodnevnog pejzaža jednog vremena.
Posetioci ih prepoznaju istog trena – i gotovo svako ima anegdotu: „E, ovakav magarac je stajao kod moje bake“ ili „Imali smo lampu, ali je mama uvek brisala prašinu s nje i govorila da je to skupi ukras“.

„Narodna radinost“ – zadruga za rukotvorine

Ove figurice nisu nastajale slučajno niti stihijski. Iza njih stajala je „Narodna radinost“ – zadruga i kasnije preduzeće osnovano još 1930-ih, a nakon Drugog svetskog rata razvijeno širom Jugoslavije. Cilj je bio jednostavan: očuvati narodno stvaralaštvo i rukotvorine, ali im dati i ekonomski smisao.

„Narodna radinost“ je otkupljivala rukotvorine od zanatlija i domaćica – od tkanih ćilima i vezova, do keramike, grnčarije i sitnih drvenih predmeta.
Prodavnice su se otvarale u svim većim gradovima – Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, Skoplju – ali i u inostranstvu.
Posebno su stranci voleli da u radnjama „Narodne radinosti“ kupuju „autentični suvenir“, pa su ćilimi iz Pirota, nošnje iz Like ili drvene figurice iz Bosne i Hrvatske stizali čak i do Pariza i Njujorka.

Ko je pravio figurice?

Za „Narodnu radinost“ nisu radili zaposleni u klasičnom smislu.
Rukotvorine su pravili ljudi iz svih krajeva zemlje – zanatlije, seoske žene, umetnici amateri.
Drvorezbar iz Like bi u svojoj radionici napravio desetine magaraca, koje bi otkupila „Narodna radinost“ i plasirala dalje.
Grnčarka iz Vojvodine isporučivala je serije minijaturnih ćupova. Time je stvarana mreža u kojoj su obični ljudi dobijali prihod, a tradicija je ostajala živa, često kroz kič proizvode, koje je svako želeo.

Prodavnice kao galerije

Poseban doživljaj bio je ući u prodavnicu „Narodne radinosti“. Na najlepšim lokacijama u gradovima, ove radnje bile su nalik malim galerijama: uredno poređani ćilimi, nošnje, porcelan, rezbarije, suveniri.
Stranci su ih obožavali, a domaći ljudi kupovali uglavnom kad je trebalo odneti poklon u inostranstvo ili dočekati gosta.

Prodavnice su postojale i u inostranstvu, pa se tako Narodna radinost našla i u Londonu i u Parizu.
Ipak, sitne figurice poput magaraca ili bunara završavale su u gotovo svakom domu. One su bile jeftine, dostupne i simpatične, pa su postale sinonim za „mali luksuz“ u socijalističkom domu.

Od ekonomije do nostalgije

Danas, kada se u muzeju ili na buvljaku pojavi drveni magarac sa burencima, to više nije tek predmet – to je kapsula jednog vremena.

Za mnoge, to je i sećanje na porodicu: kako je baka brisala prašinu sa bunara, kako su deca razvlačila lance i kotliće… Drvene figurice su tako danas, za one koji su živeli u Jugoslaviji, postale više od ukrasa – emotivni zapis svakodnevnog života.