Pio Baroha oslikao je polja i morsku luku Baskije u mnogim svojim delima. Od njegove prve dve knjige jedna je potpuno baskijska – Dom Aisgorija – a druga – Mračni životi – ima mnogo stranica posvećenih Baskiji, možda najprodornijih. Predeo kod Barohe odiše duhovnošću.
Nema dubljih osećanja u savremenoj španskoj književnosti od onih koja nam izražava ovaj pisac. Govorilo se o Barohinom stilu; govorilo se da u njemu ima retorike. Da se razumemo: nova retorika to je priča koja nam se pripoveda. Da li bi se moglo pisati bez retorike? Bilo bi nemoguće starim slikama pružiti novi doživljaj. Nova emocija zahteva da bude izražena novim oblicima. Baroha, jednostavan, čist, nastoji da opisuje i analizira verodostojno i precizno. Verodostojnost i preciznost su dominantne osobine ovog pisca. Sada ovim sredstvima u stilu dodajte jedan supstratum melanholije, čežnje, nečeg nepoznatog, večite žudnje za stvarima koje, kada bi se dostigle, ne bi doprinele zadovoljenju našeg duha, ali koje se žele radi same želje; spojite sve to, ponavljamo, i imaćete predstavu o ličnosti našeg romanopisca. U njegovom delu možemo da prepoznamo pregršt primera baskijskog predela. Prepisaćemo neke delove iz njegovog romana Nemiri Šanti Andije. Baroha nema nijednu drugu knjigu u kojoj sa toliko ponosa govori o Baskiji: o njenim malim selima, obalama i morima, niti je moguće da kastiljanski jezik – slušajte dobro, bolećivi čistunci jezika – niti je moguće da kastiljanski jezik dostigne viši izraz duhovnosti u slikarskom prikazu stvari i ljudi. Kakva sjajna, krasna knjiga čudesnog pisca! Prepisivanjem odlomaka iz ovog romana krnji se sklad ambijenta; utisak o velikom delu stvaraju stranice jedna za drugom, postepeno, skoro neprimetno; kada čitalac stigne do polovine knjige, pažnja je potpuno pridobijena i okovana. Nemoguće je sa nekoliko delova prepisanih odavde i odande učiniti da se doživi taj potpuni utisak. Predstavićemo prvo baskijski narod, malo selo na kantabrijskoj obali. Pripoveda moreplovac koji se vratio sa duge plovidbe i sada se odmara u seoskom miru:
„Svakoga dana budim se veoma rano. Volim da posmatram svitanje, dok se magla razilazi i diže preko planine Izare i dok se kroz gustu maglu pomaljaju grad i pristanište; obožavam da slušam kukurikanje petlova i škripu točkova seoskih kola na putu.
Kada je lepo vreme, svakoga jutra izlazim i šetam selom. Posmatram ove starinske kuće, velike i crne, sa širokim ukrašenim nadstrešnicama; zavlačim se u ribarske uličice, strme i vijugave. Neke od ovih ulica toliko su strme da imaju tri ili četiri bloka stepenica; druge su natkriljene i idu u cik-cak. Rano ujutru, kroz uzane ulice, može se videti pokoja žena kako trči od vrata do vrata, lupa snažno da probudi ribare. Laste proleću parajući zemlju, jedna za drugom, cičeći…
U kišne dane, Lusaro mi se više dopada. Ne smeta mi ta jednolična tuga tmurnog vremena. Liči mi na drago sećanje iz detinjstva.
Naviknutog na divlji tropski horizont, na oblačna i sjajna neba krajeva gde vladaju pasatni vetrovi, ovi sivi i nežni oblaci me miluju. Izgleda kao da kiša pada po mojoj duši kao po suvoj zemlji, osvežavajući je i dajući joj radost.“
Iz knjige „Moja Španija“, prevela sa španskog Ksenija Šulović, izdavač: Clio
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
