Na trg se ne ide do-podne, u podne, ni po-podne, već kad sunce izgubi snagu i postane rumeno, kaže naš vodič.
Prolazimo pored hotela „Mamunija“, u njemu je svake godine boravio ‘čovek sa cigarom’ Vinston Čerčil, koji je londonske zime menjao za večito marakeško proleće.
Sunce zalazi, krećemo peške na trg „DŽema-el-Fna“. I mada mu istorija nije vesela, pošto u prevodu znači „Trg zle sudbine“ zbog davnašnje egzekucije političkih neistomišljenika – danas je DŽema-el-fna veselo mesto razbibrige, mesto zabave, dobrog zalogaja, i bezbroj iznenađenja. Kao potkovica okružen crvenim, zbijenim kućama obasjanim zracima zalazećeg sunca – izgleda veličanstveno, toplo, ušuškano…
Nalećem na ‘piramidu’ nepečenih zemljanih ćupova za pustinjski život plemena nomada i tuarega. Napune se vodom i stave u hlad. Koliko vode isteče kroz porozne zidove, toliko opadne temperatura tečnosti. Kada je ćup na polovini, voda je najhladnija!
Sunce zađe za palme, muzika se pojačava, dim postaje gušći. Iz bočnih uličica nadiru uparađeni muškarci i njihove zabrađene žene – iza. Mnogi odmah sedaju za postavljene stolove u centralnom delu odakle dopiru zanosni mirisi orijentalne kuhinje. Naočiti Marokanac sa tri žene naručuje arapski specijalitet kus-kus. „Kus-kus – gut-gut!“, uzvikuju nemački turisti do njega. Nedaleko stoji čovek u beloj galabiji okružen masom ljudi. Gladeći dugu sedu bradu neprestano govori. Pripovedač! Od davnina u ovom delu sveta postoje ljudi koji pripovedaju – koliko veštine – toliko para. Rekoše da čovek priča o pustinjskom duhu Gulu. Iza starca se otegao niz čistača cipela. Posao im cveta – pošto prašina caruje.
Probijamo se kroz metež ljudi koji prolaze, dolaze, guraju se, sudaraju, dovikuju, izvikuju… Sve te zaglušujuće zvuke nadjačavaju zurle, i do ‘daske’ odvrnuti tranzistori… Neko me vuče za haljinu. Gatara! Žurno izbegavam susret sa njom i nalećem na čoveka koji sedi na ćilimčetu. Dok svira na fruli – iz drvene korpe lagano se podižu dve kobre. NJihove crno-bele glave počinju da se njišu levo-desno-levo… pojavi se i treća! Kratka, široka sa žutom šarom. Koristi nebudnost gospodara i ‘kreće u život’ van ćilimčeta. Nastaje vriska, panični beg. Dotrča policajac, pa uz viku i grdnju – pokupi fakira sa ‘stadom’, sve spakova u vozilo slično minijaturnom kombiju i odjuri sa trga.
Na ivičnjaku sede dečaci, vlasnici malih zelenih majmuna. Jednom sam se dopala čim je došao do mene i odmah počeo da se prevrće preko glave, cupka nogama, zakači rep o granu i ljulja se… na kraju mi posla nekoliko majmunskih poljubaca! Konačno, stigosmo do urmine palme koja označava kraj trga. A u njenoj hladovini poređali se naši stari znanci – vodonoše. Atraktivni u prelepim šeširima i vatreno-crvenim odorama, uvek raspoloženi za smeh i priču. Najstariji, Mustafa, objašnjava na francuskom:
– Mi, vodonoše, u svako doba moramo biti ovde pošto imamo mnogo mušterija. Poučeni dobrim iskustvom, „oni“ su našu vodu proglasili „muškom“! A s obzirom na to da mi, Marokanci, imamo nekoliko žena – pijemo je i kad jesmo i kad nismo žedni! Što je sigurno, sigurno!“
Smeštamo se u autobus i napuštamo Marakeš, najorijentalniji grad u kojem sam bila.
– Da li je neko od vas bio pokraden? – pita vodič: Niko! To je retko jer što se lopova tiče Marakeš je ‘fakultet’ Afrike – ‘sistem’ je savršeno razrađen. Kao i svuda, deca su i ‘učenici i podređeni svom poslodavcu’. ‘Ispit’ polažu i osamostaljuju se kad pokradu sopstvenog gazdu!“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
