Mistična igra derviša

Ovaj veliki turski grad ima drevnu i bogatu prošlost. Nastao je još u trećem milenijumu p.n.e. Naseljavali su ga Hetiti, jedan od najstarijih naroda sveta. U starom jezgru još uvek egzistiraju stari zanati. Do njih se šepure automobili najnovijeg tipa. Turisti koji svakodnevno dolaze sa svih krajeva sveta ne posećuju Konju zbog starog jezgra, već da bi obišli džamiju i školu Mevlana, i red jedinstvenih plešućih derviša.

Sa nestrpljenjem i radoznalošću ulazimo u kompleks. Centralni deo krasi orijentalna građevina Muzej-mauzolej-Mevlana, osnivača ovog reda. Iznad visoke kapije uzdiže se džamija, a iznad nje, na pozadini jasno plavog neba, uzdižu su kupola i minaret jasno zelene boje. Ulazimo u mauzolej. Zasenjuju me blještavi sjaj zlata sa zidova, kristalni lusteri i lampe. Na uzdignutom postolju je zlatni sarkofag sa draguljima. Sve je toliko lepo da dugo ne mogu da se odvojim od vrhunskog dara umetnika koji su od najmanjeg detalja uspevali da stvore raritet. Podno sarkofaga je desetak vernika – mladih i onih u poznim godinama. Plašim se da im naše prisustvo smeta, ali ubrzo shvatam da u svojoj predanosti ne primećuju nikog.

Hijerarhija kaže: najviši je šeik koji čita učene knjige i govori mudrosti. Pa derviši što izvršavaju njegove zapovesti. Sledbenici derviša imaju zadatak da pridobiju što više pristalica za svoj red. Da bi postao derviš prvo treba da se okupa. Tri dana u ćeliji preispituje spremnost da uđe u Red. Po izlasku dobija zvanje čiledži, oblači belu bluzu, uzane bele pantalone i belu suknju preko njih. Šeik ga šalje u ćeliju gde ostaje osamnaest dana. Po izlasku dobija kapu derviškog reda i svoju sobu.

Ulazimo u prostoriju sa podijumom zastrtim ćilimom sa uljanom lampom i kantarom. Bosonogi stoje jedan uz drugog sa rukama prekrštenim na ramenima. U tišini slušaju šeika i stihove iz kurana. Kada on završi, prilaze mu, ljube ruku i on im daje pristanak za početak igre. Započinje muzika duvačkih instrumenata. Derviši stoje u krugu sa desnom rukom gore i levom ka dole (komunikacija neba i zemlje) i zatvorenih očiju započinju da se obrću oko svoje ose. Glava im zabačena, a suknje lepršaju gore-dole. U tom neprestanom okretanju oni istovremeno kruže prostranim podijumom. Igra traje satima – u toku nje derviši doživljavaju jednu vrstu religioznog zanosa. Kažu da im baš taj zanos u potpunosti održava koncentraciju i smanjuje napor. Legendarni predsednik Turske, Ataturk, čim je došao na vlast, ukinuo je ovaj red. Danas derviši egzistiraju u nekim islamskim zemljama.