Mistika Svete doline

Turisti, naravno, ne stižu do tih bespuća, ali i predeli kroz koje prolazimo na putu za živopisno andsko selo Pisak, više podsećaju na tu u mašti dočaranu drevnost, nego na početak 21. veka. To je deo doline Urubamba, ili Svete doline, to su duboke uvale, vijugavi potoci, šiljati planinski vrhovi, to su zaseoci koliba od ćerpića sa slamnim krovovima. Pored puta, na travnatim platoima, stoje žitelji ovih nastambi,. Gledaju nas zainteresovano i pomalo bojažljivo. Dosta dečaka prosi, drugi nude suvenire. Ponegde Kečuanke (pripadnice plemena poteklog od davno nestalih Inka) iznose na prodaju džempere od alpakine vune, vrlo debele, u prirodnoj boji, sa mrkim ili crnim jednoobraznim šarama na gornjem delu. A tu negde, oko njih, pase bar jedna lama ili alpaka. Krotke, pitome životinje, očigledno navikle na izlive nežnosti neobuzdanih prolaznika i na škljocanje kamera.

A iznad svih njih, ko zna kako i zašto, posetilac kao da vidi nešto neobično, neki negoveštaj u obliku tračka svetlosti koji stremi nebu. „Vidi“ mistiku koja se odavno plete oko Peruanaca, ili bolje, Kečuanaca. I koja nije ni izdaleka dobila objašnjenje.

Ruku na srce, žitelji Pisaka, kao ni usputnih sela, nisu mnogo ljubazni. Strogo su poslovni, škrti na rečima, čak pomalo nabusiti. Da li su se priče o nasilju španskih kolonizatora zadržale u usmenom predanju do danas, pa su nepoverljivi prema svim belcima?!

Huan, naš predusretljivi vodič, arheolog po struci, kaže da nije to u pitanju, nego kečuanska patrijarhalnost, njihova duboka religioznost koja ih čini uzdržanim prema nepoznatima. Vidim crkvu i masu ljudi koja iz nje izlazi. Da, potvrđuje Huan, katolicizam je veoma jak u Peruu, ali u tom katolicizmu ima i primesa starih verovanja, bar kod stanovnika Anda. Ovi brđani obožavaju „Majku zemlju“ i veruju, pre svega, u mozak. I za sebe Huan veli da je odan ovoj tradiciji i da je prvo Mestik, naime „mešanac“ (mrkobeli) i andski domorodac, pa tek ona sve drugo: Peruanac, intelektualac, naučni radnik.

I najsiromašnija andska sela, bez struje i s primitivnim načinom života, imaju školu, priča on. Na kom jeziku? Na kečuanskom, naravno, ali većod drugog razreda uči se španski. Nema porodice koja ne želi da sva njena deca, i muška i ženska, ne steknu neke diplome i da ne budu čestita i plemenita. Eto, to je ta vera u srce i mozak. I u progres, razume se. Međutim, kečuanske žene ne mare mnogo za intelekrualni progres, za emancipaciju. Čak i one koje su završile nešto od škole, kad se udaju i izrode decu, ne žele da rade.

– Imam četvoro dece… ko bi se starao o njima, ko bi vodio kuću, kada bi i žena bila zaposlena? – kaže mi Hana, jedna od uličnih prodavačica džempera koja je, uz Huanovo posredovanje, pristala na razgovor. – Muž, normalno, mora da radi i zarađuje. A moje mesto je u kući.

Pitam Huana šta misli o ovakvom ženskom stavu.

– Pa dobro – počinje pomalo kolebljivo – žena je ipak nešto drugo. Žena je svetinja koju treba ljubomorno čuvati, kao kult, kao što su to radile Inke, ali i plemena koja su ovde živela pre njih. Ako ste bili u Larkovom muzeju u Limi i videli zbirku erotske umetnosti, sugurno vam je to jasno. A i jasna vam je ravnopravnost polova.

Bili smo i videli – apsolutnu ravnopravnost, ali erotsku (bar sudeći po izloženim figurama). U svakom slučaju, ostaje nekoliko povećih koraka do potpune društvene ravnopravnosti. U Limi su ti koraci koliko-toliko načinjeni, ali Andi čekaju na njih.