Kažu da mostovi spajaju ljude, kulture, nacije i da olakšavaju njihovo kretanje, a da zbog toga ljudi iz njegove okoline postaju hrabriji, preduzimljiviji i odlučniji. Takav je slučaj i sa ljudima iz Ade, gradića na obali Tise. Oni su prošlog leta dobili most, doduše još uvek neupotrebljiv, ali kada se završe i poslednji radovi, on će im uistinu promeniti život u svakom smislu.
Ideje za spajanje dve obale, baš na ovom mestu, na Tisi, kod Ade, datiraju još iz prošlih vekova. Prva je bila za vreme tatarske najezde, kada su zavojevači podigli most od kožnih kaiševa, koji je ubrzo pokidala i odnela Tisa. Druga, bila je za vreme Drugog svetskog rata, kada su Ađani prinudnim radom podigli drveni most za prelaz sovjetskih trupa i ratne tehnike. Po nekim izvorima Tisu je tada prešlo više od milion vojnika zajedno sa mehanizacijom i borbenim vozilima.
Još jedna zanimljivost vezana za izgradnju mosta zbila se dvadesetih godina prošlog veka. Zamisao čelnika tadašnje Bačke županije bila je da se gradi most ili pravoslavni hram za srpski živalj, kojeg je tada već bilo poprilično na tim prostorima. Pošto su obe ideje bile opravdane, pristupilo se glasanju, a priče iz tog vremena kažu da je pri glasanju presudio glas jednog mađarskog predstavnika u korist izgradnje hrama.
Ideja o mostu je ipak bila čuvana godinama i ispostavilo se sačuvana, na taj način dokazavši svoju opravdanost. Tako je 2004. godine, nakon tadašnjih lokalnih izbora, ponovo postala aktuelna. Naime, tadašnje opštinsko rukovodstvo prepoznalo je potencijal te ideje i iskoristilo ukazanu priliku da „prigrabi“most za svoju opštinu. Tako je čelična konstrukcija za ovu ćupriju, dar nemačkog grada Vilshofena Vojvodini nakon 2000. godine, zaslugom i vezama pokojnog premijera Zorana Đinđića, prvo bio dopremljen u Novi Sad. Sledeća njegova stanica bila je opština Bečej. Posle nekoliko godina skupljanja rđe na tom mestu, data je saglasnost da se most konačno dopremi za Adu, i to je i urađeno 2006. Izgradnja je počela 1. juna 2007. Snovi više generacija meštana su počeli da se ostvaruju.
U svemu postoji i izvesna simbolika. Vitka čelično-betonska konstrukcija mosta dugog 258 i širokog 11 metara, kao i novi putevi sa bačke i banatske strane, potisnuće sa Tise i poslednju skelu uključenu u javni saobraćaj, koja prevozi putnike između Ade i Padeja već gotovo dva veka. Ovo jedinstveno prevozno sredstvo i način prelaženja reke, za neke meštane je značio poseban način življenja. Završetkom mosta biće penzionisan i poslednji skelar na reci. Izgradnja i postavljanje samog mosta, dakle, trajala je nešto manje od godinu dana, da bi u maju 2008. taj deo posla bio završen.
Međutim, od postavljanja mosta pa do danas, praktično ništa se nije radilo. Prilazni putevi još nisu počeli da se grade, a meštani već govore da su se Bečejci predomislili i da se most vraća kod njih. No, bilo kako bilo, svi se nadaju da će most ipak biti završen, a meštani i dalje zbijaju šale, braneći se tako od bojazni da se višegeneracijski san ne pretvori u noćnu moru i posao ostane nedovršen. Možda naš skelar i neće morati da traži novi posao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
