Kroz prozor autobusa naziru se obrisi prvih selevačkih brda. Pomalo divlje i samoglavo rastinje kraj puta uokviruje i prve kuće, senčeći vidik koji se razliva u jesenoj izmaglici. U trenutku takve percepcije malo šta deli Selevac, naselje nedaleko od Smederevske Palanke, od trenutka kada mu je, po legendi, despod Đurađ Branković nadenuo ime tako što je na reči domaćina kod kojeg je konačio da mesto u kom se nalaze nema naziva, već je samo selo, uzviknuo : „Kakvo selo? Ovde je samo nekoliko kuća! Ovo nije selo – ovo je selevac!“ I zaista, idući glavnim putem dobija se samo jednoznačna slika pravolinijski naređanih kuća, dok Selevac svoju suštinu krije po brežuljcima i udolicama, skupljajući u svoj pejzaž kuće kao dete zaturene lego kocke.
Tako će putnik namernik, ili zalutali prolaznik, videti spomenik u centru, podignut u sećanje na borce iz Prvog i Drugog svetskog rata, gde jedno pored drugog stoje umorni solunac i ponosna partizanka visoko podignutih ruku (ispod čije suknje se, pod izgovor da igraju žmurke, kriju dečaci u nestašnoj nadi da će nešto videti), ali će, zato, najverovatnije propustiti poljane i vidike koji vode do Starog sela, arheološkog nalazišta iz doba neolita, udaljenog samo dva kilometra istočno od centra. Tamo se mogu čuti priče o Đakovoj buni koja je hvatala zamah u kućercima na tim livadama, o izvoru Ladna voda i crkvi svetog Atanasija, koja je više puta rušena i konačno obnovljena na uzbrdici iznad Starog sela.
Neće, verovatno, taj putnik namernik, saznati da je Selevac prvi put pomenut u periodu austrougarske vlasti u vezi sa Langerovom kartom na kojoj je zabeležen kao Selliwaz, a još manje će poverovati da je vrlo pikantnu priču o selevačkom bludu (mada Selevčani, poučeni primerom kneza Miloša, to malo drugačije zovu), zabeležio baš Vuk Stefanović Karadžić daleke 1832. godine kao knežev pisar na suđenju grešnom paru – udovici Ružici i sinovcu joj Marku. Moguće je da će ostati nepoznanica i činjenica da čuvenog Stanoja Glavaša podjednako svojataju Selevčani kao i njihovi susedi iz Glibovca, ali da to rivalstvo ipak ne poprima razmere onog, sad već tradicionalnog, koje se odigrava na granicama selevačko-azanjačkih atara.
Onaj, pak, koji se osmeli da istraži duh naselja i njegovih meštana zaviriće u Drakčetovu ili kafanu kod Vajića, otići na utakmicu kada igra FK Selevac da čuje sočna navijanja Selevčana, ili će 2. avgusta biti na selevačkom hipodromu Smajac. Oni ljubopitljiviji prošetaće nedeljom pijacom u Selevcu, i tada će, osluškujući razgovore meštana koji jedni druge podsećaju da treba kupiti slavske sveće, saznati da je tamošnja crkva, Hram svete Trojice, podignuta početkom 19. veka, najveća crkva brvnara u Srbiji. Naići će, možda i na ponekog entuzijastu koji ćaska sa prodavcem kapa i šešira o poeziji, istoriografiji i selevačkom amaterskom pozorištu APS, koje više ne postoji. Iznad svega, osetiće kolektivni duh naroda koji se zadržao vekovima na prelima, igrankama u porti, svadbenim šatrama, mobama, daćama, čak i službama u crkvi, a sada, prerušen u aktivnosti savremenog čoveka, leluja u poimanju sveta i nekim životnim navikama.
Posle svega toga, dirnut nekom čudnom užurbanošću žena i lagodnošću muškaraca, putnik će krenuti dalje. Nosiće sa sobom osmeh pri pomisli na sliku dečaka koji zaviruje bronzanoj partizanki pod suknju, i osećaj smirenosti pri pomisli na crkvenu portu. A onda će, uz okno nekog drugog autobusa, osvrćući se za svetlima koja se udaljavaju, neprestano u mislima premetati rečenicu despota Đurđa, koji je možda ipak bio u pravu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
