Na putu svetog Franje

Svuda u Italiji snažno se oseća kriza turizma, osim u – Asiziju. Tu je sve veća navala, naročito turista iz Južne Amerike, jer je sadašnji papa Franja, Argentinac, ime i dobio po svetom Franji Asiškom. Kada je u par navrata tu dolazio, kažu da nije imala gde ni igla da padne. Zbog tolike turističke navale, za građane Asizija život u pešačkoj zoni postao je nesnosan, pa su se mahom povukli na periferiju grada, prepuštajući centar bogatim strancima koji su se zaljubili u uske popločane uličice, pokupovali kuće i ostali tu da žive.

Zato je maleni Asizi pravi dragulj centralne italijanske pokrajine Umbrije, a impozantna katedrala Svetog Franje Asiškog, oslikana između ostalih i Đotovim freskama, stavljena na spisak svetske kulturne baštine UNESKO-a. Ovaj svetac koji je čak i za života (1182-1226) dostigao ogromnu slavu i najveću popularnost posle Hrista, bio je prava avangarda, revolucionar, buntovnik, ujedinitelj svih religija, protivnik dogmi, liberal, jeretik u odnosu na papu, katoličku crkvu uopšte, pa i na svoju bogatu aristokratsku porodicu. Posle teške bolesti odbacio je sve blagodeti svog porekla, okrenuo se sirotinji, životu u šumi sa životinjama, pešačenju po celoj zemlji… i svemu što uz to ide. Osnovao je franjevački red, kao što je i njegova sledbenica i družbenica sveta Kjara, koja takođe u Asiziju ima svoju crkvu, osnovala ženski red – klarise.

Legenda legendu sustiže dok šetamo sa vodičem Mikeleom Sabatinijem očuvanim srednjovekovnim jezgrom Asizija, dok prolazimo pored crkve San Rufino, gde su kršteni Franjo i Kjara, pored fontane na gradskom trgu, pored crkve Svete Marije Velike koja je u rimsko doba bila Minervin hram… A pravu poslasticu priredila nam je naša domaćica Rafaela Kovino kad nas je pustila u svoj „tajni“ prostor od 400 kvadrata u centru grada: jedinu osvećenu privatnu kapelu u Asiziju sa ogromnom slikom u dnu na kojoj se vidi sveti Bernardo kako posmatra svetog Franju u molitvenoj ekstazi.

Valjda nema boljeg načina da se doživi duh Asizija od boravka u kompleksu „Vilamena“, pet kilometara od grada, na zatalasanom planinskom proplanku. Na temeljima zdanja iz 14. veka tu je smešteno 11 luksuznih aristokratskih apartmana, a po meri savremenog čoveka, što uključuje bazen, teniski teren, sto za ping-pong, flipere, kablovsku televiziju, internet… I taj kompleks gospođa Kovino nasledila je „kao zatočenik svoje plave krvi“ koja seže čak do Franje Asiškog. Kažemo „zatočenik“ zato što troškovi oba nasledstva daleko prevazilaze prihode, a ona niti sme niti hoće da otuđi porodične svetinje. Pokazujući nam porodični grb, a onda i trpezariju iz 17. veka u kojoj su obedovali pripadnici franjevačkog reda, uvek nasmejana Rafaela kaže:

– Moja najveća satisfakcija je da sve to gledam zadivljenim očima turista koji ovamo dođu.