Najlepši greben Srbije

Druga strana planine je blaga i travnata, u većem delu suva, bez vode, po čemu je planina i dobila ime. To ne znači da izvora nema u podnožju planine. Kao i na većini naših planina zemljište je izloženo jakoj eroziji čemu doprinose i vetrovi. Naš plan je bio da se za vikend popnemo na dva najistaknutija vrha Trem (1809 m) i Sokolov kamen (1523 m), koje razdvaja presedlina Devojački grob.

Po dolasku oko podneva započeli smo neuspešan uspon na Sokolov kamen. Kada se raspitujete na internetu i dođete na uređeno i dugačko skijalište u blizini doma, pomislite da na vrh krenete prečicom. Međutim, pokazalo se da je to rizična avantura, jer ne samo da je ovaj uspon od kraja žičare strm, nemarkiran i traje duže od jedan sat, nego je i opasan. Posebno u silasku niz kameni procep zbog odrona kamena i klizanja niz lišće. To što među obiljem stena pri vrhu nismo pronašli pravu, sami smo krivi. Zato smo na steni videli retku biljnu vrstu ramondu.

Kraj dana nam je ukrasila prijatnost i mir novog objekta i okoline u kome smo bili jedini gosti. S terase doma, otvara se pogled na šumovita brda boje jeseni, dolinu Nišave i Sićevačku klisuru, Svrljiške planine i svetla Niša u daljini. Čuje se žubor vode. Gostoljubive domaćice su nam pripremile večeru sa tradicionalnim specijalitetima. Pored vatre sa kamina pričaju nam dve verzije legende o nastanku naziva ovog mesta. Prema prvoj, osioni Turčin je na konju vijao lepu devojku Bojanu koja je bežala prema planini i pala mrtva, a na tom mestu se pojavio snažan izvor. Prema drugoj, na planini se pojavio kraljevićna konju, sreo je čobanicu Bojanu i zatražio da pije vodu, ona je strčala na izvor i toliko je žurila da je donoseći vodu umrla na mestu koje se danas po njoj zove Devojački grob, a izvor Bojanine vode.

Umor od prethodnog dana nestaje s jutrom svih boja jeseni. Planiran je uspon na Trem. Dobro obeleženom stazom, nakon skretanja za manstir Vetu, kroz bukovu šumu, koja je na jednom mestu izgorela, idemo sat i po do Devojačkog groba. Tu upoznajemo društvo. Prijatan razgovor sa planinarima iz Niša,Vukanom, Gocom, Banetom i Florisom iz Izole nam skraćuje preostala dva sata puta do vrha. Videli smo jednu od najvećih kolonija galica (planinske vrane) u Srbiji, one naseljavaju oštre litice koje su visoke i po nekoliko stotina metara. U čast uspona svi se međusobno fotografišemo, častimo rođendanskom tortom i razmenjujemo adrese. U povratku srećemo u blizini doma nekoliko grupa Nišlija kao izletnike i roštiljdžije. Jasno nam je zašto se ovde u fabruaru organizuje zimski pohod na Trem i što je profesor Raško Dimitrijevićovu planinu nazvao najlepšim planinskim grebenom u Srbiji.

Prolazimo ponovo kroz Jelašničku klisuru gde smo prethodnog dana videli vrsne penjače na steni. Kako u Niškoj banji nismo pronašli piceriju bili smo srećni kada smo je pronašli na ulazu u Niš. Akumulirani pozitivni utisci i energija pomogli su nam i da nas ne iznevira zastoj od dva sata na autoputu prilikom povratka za Novi Sad. Shvatili smo da samo na planini tipa Suve, čovek brzo može da nađe mir čak i kada mu priroda priredi i neko neprijatno iznenađenje.