Poluostrvo Mani je poznato po čitavom nizu stvari, koje pripadaju uglavnom istoriji. Ovde su živeli, i još žive, ponosni Manioti (ili Manijci), koji su svoj kraj uspeli da odbrane i u vreme najveće najezde Turaka, da sačuvaju svoju nezavisnost i održe jedinu slobodnu teritoriju na vrlo, vrlo širokom okupiranom području Grčke i Balkana.
Kada se nisu bavili Turcima, bavili su se svojim komšijama, a „gdikiomos“ i „treva“ bili su glavna zabava. Prvi izraz označava krvnu osvetu, ili vendetu, a drugi izraz – vrstu „tajm-auta“ za vreme poljoprivrednih radova na surovom i oskudnom zemljištu. A kuće su gradili kao tvrđave – kule, sprat po sprat. Ko je bio bogatiji, imao je i više spratova. A na najvišoj tački svoje porodične kule, obično bi se isticala glava ubijenog neprijatelja – komšije ili uhvaćenog pirata, nije bilo ni tako važno. Po poluostrvu je nekada bilo razbacano oko 800 kula, a najviše su imale i po pet spratova i bile visoke do 20 metara, a bile su opremljene puškarnicama, otvorima za sipanje ključale vode ili bacanje kamenja na protivnike.
Što se više ide na jug, Manioti su bili suroviji i opasniji. A gde je bilo toliko borbi i ubistava, logično je da je bilo i puno sahrana. Zato su na visokoj ceni bile i žene „thrinoudis“, ili, po naški – narikače. Naricanje, i pisanje odgovarajućih stihova – pesama za naricanje, bilo je čak i stvar prestiža kod sahrana članova najvažnijih porodica. Naricanje je počinjalo u kući preminulog, oko kovčega, u formi dijaloga između narikača, uz strogu hijerarhijsku podelu uloga – prvo nariče majka, pa sestra, ćerka – i na kraju – žena. Sve se to zatim nastavlja u procesiji do crkve, gde prelazi u glasno jecanje, i zatim, još jače i jače – uz učešće svih ožalošćenih – sve dok se kovčeg ne spusti u grobnicu. (Dokle odosmo u ovome putopisu?!)
Poluostrvo Mani završava se rtom Tenaron, a još stotinjak kilometara južnije, izmerena je najveća dubina Sredozemnog mora, od skoro pet kilometara. A ovaj rt je, tek da se zna, druga najjužnija kopnena tačka Evrope, posle mesta Tarifa u Španiji.
Duž celoga poluostrva pruža se ona planina Tajgetos, što prolazi pored Sparte. Na poslednjih desetak kilometara ona je skoro potpuno gola. Svuda samo kamen i pomalo žgoljavog rastinja. Nije ni čudo što su se ljudi ovde uglavnom bavili piraterijom i otimanjem.
A i moderan asfaltni put je u ove krajeve stigao tek sedamdesetih godina prošloga veka, tako da je ovo područje dugo važilo za najtajnovitiji deo Grčke. Još kad bi turisti čuli čiji potomci ovde žive – ne bi se tako lako odlučivali da obilaze ovaj kraj „krvi žednih Maniota“…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
