Nema narod para

Nekoliko dana ranije prodavac u jednoj ribarnici mi je rekao da je slabo interesovanje za „Somborski kotlić“ jer „narod nema para“. Nisam mu baš poverovao, ali uoči paljenja vatri video sam mnogo praznih stolova. Neki dan, uz kafu, ponovo analiziramo slabiju posetu „Kotliću“ – 500 dinara po osobi, neka je još 250 dinara za piće (dvolitra vina u tetra paku i mineralna voda, na primer). Komšija preuzeo „ekonomiju“ pa veli da je to 1.500 dinara po bračnom paru, a za te novce, veli, može da kupi dva kilograma ribe, piće, kafu, da napravi „bal“ za šest osoba. Rođak dodaje da je za 600 dinara kupio ribu, testo, skuvao ručak u kotliću, a uveče izašao u centar grada, muziku slušao besplatno. Tako je, veli, kad je malo para. Nemamo odgovor na pitanje da li se naša ekonomija baš toliko pogoršala za godinu dana, između dva „Kotlića“. Biće da jeste.

Pre nekoliko večeri na početku glavne ulice srećem gospođu pedesetih godina, u jednoj ruci kesa sa četiri vekne hleba, u drugoj upakovane tri vekne. Blizu je 21 sat, ne verujem da je iznenada dobila goste, i to toliko njih da joj treba čak sedam vekni hleba. Brzo sam se setio – neke pekare svoje proizvode u pola cene prodaju posle 20 sati. Kupci hlebom napune prazne zamrzivače, pa kad im zatreba odmrznu. Na zelenoj pijaci paradajz i dalje šokira cenom, u Somboru od 100 do 120 dinara za kilogram. Za povrće i razne vrste voća merna jedinica je postao komad, umesto kilograma. Prijatelji nas obaveštavaju da ove godine neće kuvati paradajz, kazan je slobodan, nude nam.

Somborska opština, grad i 15 sela, 16 salaških naselja, nešto manje od sto hiljada duša, prostire se na oko sto hiljada hektara plodne oranice. Svakom žitelju po hektar, u proseku. Ne bi smelo biti gladnih. Ali, u narodnoj kuhinji pola godine jedno kuvano jelo dnevno dobijalo je 500 građana. Konkurencija je velika, a pitanje je gde je granica siromaštva. „Životarimo“, kažu mi prijatelji iz rodnog sela, naglašavaju da su muškarci, oni koji „znaju zašto“, ali da nemaju za pivo, koje bi „tako leglo posle slanine i paradajza“. U svakom selu po nekoliko stotina nezaposlenih, od njive slaba vajda. Koleginica me podseća da je somborska privreda nekada zapošljavala više od 30.000 radnika, da je sada taj broj skoro trostruko manji. Nudi mi fotku hotela „InterNation“, uz naglasak da je i on zatvoren. U Sombor malo ko dolazi, a odlaze mladi – na fakultete, ili u potrazi za bilo kakvim poslom u Novom Sadu, Beogradu. Somborci se često u čudu pitaju šta će u ovom gradu tridesetak banaka, ko zna koliko menjačnica. Nema narod para, a niču i kafići, kladionice i razne druge mamipare.