Bilo je vedro, sunčano, tako da je od Ružice, naselja u Bihaću, pogled sezao sve do podnožja brda, daleko preko Une. Željava, u podnožju planine Plješevice, sam centar Bihaća, bili su tu više kao svedoci sve te lepote, a manje kao oni koji u svemu tome uživaju.
Ili se sve to meni samo činilo zbog više nekada lepih kuća iz kojih su sada izbijale šibe, neke čudne grmolike nakaze koje su pokušavale da sruše beton, gvožđe, cigle, vodovodne cevi kojima su bili okruženi. Kao spomenik ratu i šta je sve čovek sposoban kada dozvoli da ga političari pretvore u nerazumnu beštiju.
Sa ove strane Une jedan se potok borio kroz dolove da se spoji sa nabujalom maticom zelenooke reke koja mu je bežala, sve tamo od izvora Ciganka.
A stizali su mnogi, sve tamo do Velikog Radića, koji već pripada opštini Bosanska Krupa. Sve je to opisao Branko Čopić, koji je zajedno sa Skenderom Kulenovićem zapravo svaki brežuljak pretvorio u poetsku geografiju. Možda zbog tog zla koje se na tim prostorima događalo još od Vojne Krajine, preko oba svetska rata, pa Cazinske bune pedesetih mnogi su verovali da će to tako ostati za sva vremena i da će Južni Sloveni, Hrvati. Srbi i Bošnjaci tu žive složno kao u čitankama za obe bivše Jugoslavije. Ove ruševine od kuća i crkava oko Bihaća govore da ništa nisu naučili i pitanje je da li će ikada više dobiti šansu za to.
– Ej, ne filozofiraj tu, hajde da ti pokažem jedno mesto, sigurno će te razvedriti – prenu me prijatelj Slavko, već zabrinut što sam se ućutao, nakon što sam mu baš ja govorio da se radujem bajkovitoj reci uz koju sam prethodnih godina uživao.
– Idemo u ćevabdžinicu kod Unskog mosta pa će ti se raspoloženje popraviti.
Unutra sve od drveta, a kroz prozor se vidi zelenooka kako igra neku svoju igru, praveći brzake i virove, čista i nestvarno bistra.
– Đe ste, prijatelji, pozdravlja advokat Salih, odličan poznavalac svega što se dogodilo i događa u Bihaću i Beogradu,
– Prije rata živio sam u Beogradu, tamo sam završio fakultet i započeo advokatsku praksu. Mnogo, slobodno mogu reći sve, naučio sam u Beogradu, što mi je mnogo kasnije pomoglo ovdje.
– Nikada nisam gledala kako mi se gost zove, ni prije rata, a ni sada, već samo je li dobar čovjek?- sa osmehom će plava gazdarica i iznese pred nas tri hrskava somuna i mirisne ćevapčiće.
A Una je samo prela, u nekom svom zanosu, nedodirljiva goropad, koju niko ukrotiti ne može jer svojom neodoljivom lepotom razoružava svakog mrguda.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
