Vremenom, godinama, više nemate nikakvu računicu kada saberete sve vaše listiće sa putovanja, vozne karte, raznorazne ulaznice sa koncerata i društvene igre koje ste vukli sa sobom iz straha da će vam biti dosadno.
Konačno, nakon svih pređenih kilometara i strašne uke-buke da to sve otplatite, prepredeni đavo u vama se umorio i odlučio da više ne krpite sećanja. Bilo je sasvim dovoljno da se prošetate niškim kejom ili „Balkanskom“ i okusite miris rasplinute varoši sa lusterskim sazvežđem. Prolazeći niz niške ulice radujete se svakom živom stvoru koji vas je mimoišao.
Osećam da ovaj velegradski haos u svakodnevici nije ni nestao. Nestalo je savršenstvo u našim pogledima. Dok nas bombarduju sa TV ekrana raznoraznim infantilnostima, za koje je Henri Miler mala maca, podno mosta se odigrava jedna posve druga epopeja grada. Dva razdrljena klošara se valjaju po klupi i za trenutak pomislih – pa ovo je divno! Bar ih deca ne gledaju kao na TV-u, i koji moj bi deca tražila u gluvo doba noći na keju? Na trenutak silno zažalih što više nije među živima Duško Radović, koji je rekao: „Ko ume da voli , taj ne bi trebao ništa drugo raditi u životu“.
Možda moje nepristajanje da su neke stvari prošle, samo su me lišile enigme da sve što je dobro mora biti i prolazno u ovom vremenu. Dok mi se jedna lokalna pudlica gubila iz vidokruga, nisam ni bila svesna da se primičem jačoj kontinentalnoj klimi – podzemnom prolazu. E, tu je andergraund u pravom smislu reči. To podzemlje „kineske četvrti“ me je navelo da se pitam koliko je duhovno zagađenje mnogo opasnije. Ove naše duševne seobe su nas toliko paralizovale da je i jedan običan udah postao misaona imenica. Dok krpim duševne baljezgarije i namećem se samoj sebi da budem cool, već kreću sa radom pekare, i prvi mirisi i nanovo kreće vitraž mog zapažanja. Divim se svežim đevrecima i u izlogu knjižare, koja je nakrcana tomovima pesnika među kojima imam i prijatelje, poželim jednostavno da umesto Metropoliten opere zgrabim „Rekvijem za jedan dan“ i odem na jedno divno kulturno veče posvećeno našim glumačkim bardovima „Vino i teatar“.
Zapravo, taj ćutljivi saputnik u meni koji se davno odrekao gradskog štafelaja se ne plaši da prisustvuje toj lepoti ma koliko to bilo bolno, jer tih bardova više nema među nama, već se plaši koliko dugo ćemo ih se sećati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
