Oluja i druge priče

Opraštajući se od ovoga čudnog grada učinilo nam se da smo zapravo u njemu više tražili ono čega (više) nema nego ono čega ima. Evo, recimo: kad god bismo izlazili iz našeg hotela, bacao sam pogled na stranu nama susednog, jednog klasično imperijalnog, glamuroznog, opet hotela koji se zove Gran Pale Pera, u kojem je 1939. stolovao Tito, u svojim pripremama za revoluciju u Jugoslaviji. Samo što to onda još nije bio Tito, nego – ako se dobro sećam – on sa ilegalnim imenom inženjer Babić.

Fikcija. Posvuda fikcija. Ovuda je prošla istorija svetske književnosti – od tužnog Ovidija pre dve hiljade godina do našeg savremenika Vlade Bajca – da bi ostavila tragove koji su nas vukli za sobom, ne mareći za naše noge i naš umor. Najbizarniji od svih – ko će ga znati zašto – bio je poriv da negde ugledamo onaj bordel u koji je 1850. stigao Flober, već sa sifilisom (koji je zaradio negde usput, on je verovao u Bejrutu), i koji je dobio korpu od šesnaestogodišnje lepotice što je tek počela da teče karijeru najstarijeg zanata na svetu. Nema, međutim, više te tužne kuće iz koje je izašao, posramljen, pisac epohalne Eme Bovari. Ima samo priče.

To je to: Istanbul je više reč nego stvar. Kad je pre sedamdeset i pet godina ovuda prošao Jovan Dučić (sa Dragišom Vasićem), on je zatekao – i opisao ga tako – jedan grad lenstvovanja, flegmatizma i melanholije. U Stambolu je bilo lepo samo ono što je bilo strašno, napisao je veliki pesnik i veliki zloduh, koji se Turcima u tome tekstu osvetio za sve do Kosova i posle njega. Ono što je on video bio je grad bez života. Ni toga danas nema, i to je fikcija. Već sam u prvoj dopisnici napisao da je teško biti star u Istanbulu, ostajući dužan objašnjenje. Ovo je Vavilon miliona ljudi, u stalnom, brzom pokretu, koji ne dopušta opuštanje, nonšalanciju, samozaborav. Iz kraja u kojem smo stanovali pedesetih su godina u jednom pogromu očišćeni Grci i Jevreji. (Oluja.) Otada se on puni došljacima, koji su – kao i uvek, kao i svuda – nezajažljivi i neumorni. Posle iračkog rata to su Kurdi. Bejoglu je pun mladog, našpanovanog sveta, koji ide gore-dole, od jutra do zore. Koji trguje, odnosi, donosi, petlja. Stari teško mogu uhvatiti taj ritam u gradu starina, ovo je grad mladosti.

U subotu će Ramazan. Ali, sutradan, u nedelju, na ulice Istanbula izlazi LGBT svet na Paradu ponosa. Prošle je godine bilo pedeset hiljada ljudi, izašlih – veruje se – na talasu pobune na Taksimu. Prošle je godine u taj dan Istanbul više ličio na Amsterdam nego na sebe. On i inače – pozdravljamo se sa njim takvim – stoji raskrečen između svoje azijske i svoje evropske obale.