Ono što nedostaje

Svi smo mi ljudi. Svi živimo na približno istom mestu u svemiru, u galaksiji Mlečni put, na planeti Zemlji, u državi Srbiji. Većina bi se složila da svi mi delimo zajedničku stvarnost koja je čvrsta i nepromenjljiva i u kojoj svi vidimo isto. Tu su sto, stolica, kompjuter, časopis, prozor, kuća, pas. To nam je svima jasno i malo je verovatno da će se dogoditi da neko za klupu tvrdi da je prozor, a za psa da je stolica.

Realnost je, ili bi bar po definiciji trebalo da bude, ista za sve nas. U velikom broju slučajeva čak i jeste. Predmeti i ljudi koji su tu oko nas zaista su tu. Oni koji nisu, zaista i nisu. I na prvi pogled sve izgleda sasvim jednostavno i isto za sve. Međutim…

Ukoliko uzmemo dvoje ljudi koje objektivno vidimo i koji su tu prisutni i za trenutak počnemo da prisluškujemo njihov razgovor, makar to bila i dva potpuna stranca, veoma je verovatno da dvoje ljudi koji slušaju taj razgovor neće isto protumačiti njegovo značenje. Čak i kada su u pitanju dva potpuna stranca. A onda uzmimo u obzir mogućnost da su to ljudi koje poznajemo i za koje imamo vezane i neke emocije, bilo da su one pozitivne ili negativne prirode. Koliko li će tek tada viđenje njihovog razgovora biti drugačije?

Svet u kome živimo je objektivno isti, ali ipak ga svako od nas doživljava na neki svoj način. Način na koji psiha organizuje iskustva i tumači stvarnost za svakog od nas je poseban, tako da svako od nas zapravo živi sopstveni jedinstveni susret unutrašnje i spoljašnje stvarnosti.

Popunjavanje rupa

Čak i kada smo zadovoljni svojim životom i kada je sve oko nas dobro, uvek može bolje i velika je verovatnoća da će nam nešto nedostajati. Možda ne za sreću, ali makar u službi izazova. Uvek se može postići, dobiti, osvojiti, uzeti ili zaraditi nešto više. Uvek postoji negde neka rupa koja se može popuniti, uvek se negde može ubaciti još po nešto, nadograditi, dodati. Stvarnost u kojoj živimo često nadograđujemo. Kada smo zaljubljeni, ako od druge osobe ne dobijamo dovoljno pažnje, maštaćemo o njoj i o tome kako nam ta osoba poklanja više pažnje, ljubavi, vremena ili bilo čega što nam nedostaje. Nakon konflikta sa prijateljem, ako smo u nekom trenutku ostali bez teksta, završićemo razgovor onako kako nam odgovara – takođe u mislima. Skoro se svakome dogodilo da mu, pošto se sa nekim posvađao, posle razmišljanja o svađi “sine” krunski argument kojim bi dokazao drugoj strani ispravnost svog stava.

Još jedna veoma verovatna situacija je da nemamo kuću kakvu bismo želeli da imamo, i da onda često razmišljamo o tome kako ćemo je jednog dana stvoriti.

Prevelika orijentisanost na ono što nemamo, na ono što nam fali ili na ono što smo propustili troši veliku količinu energije. Kada smo orijentisani na “popunjavanje rupa” moramo jako puno da razmišljamo, da budemo posvećeni tome, da trošimo svoje vreme i energiju, da krojimo i prekrajamo, da analiziramo i povezujemo, a to je vrlo iscrpljujuće.

Fokusiranost na “popunjavanje rupa” lako može postati svakodnevno, uobičajeno stanje. Na primer, ukoliko smo odlučili u slobodno vreme čitamo knjigu, ali smo poluodsutni zato što negde u sebi razmišljamo da li bi možda bilo bolje da smo otišli na trčanje ili sa prijateljicom na kafu, naš izbor (čitanje knjige) je automatski obezvređen. Mada ne čitamo knjigu zato što nas je na to neko prisilio, već zato što smo upravo tako hteli, postoji nešto drugo što je drugde i što se čini važnije.

I čitanje, i trčanje i kafa sa prijateljicom su moguće verzije realnosti i sve su to načini da se prijatno provede slobodno vreme. Ako su to aktivnosti koje volimo da praktikujemo, koju god od njih da odaberemo biće nam lepo i osećaćemo se prijatno. Međutim, ukoliko smo uvek fokusirani na “popunjavanje rupa” odnosno na ono što nemamo, što nedostaje ili na ono što bismo mogli da radimo umesto onoga što baš sada radimo, lako ćemo sebi upropastiti slobodno vreme i uživanje koje bismo mogli da imamo.

Orijentisanost na “ono što fali” se može manifestovati na još mnogo načina. Ako, na primer, stalno gledamo koliko nas još posla čeka, ne osvrćući se i ne osećajući zadovoljstvo zbog onog što smo već uradili. Ili, ako se trudimo da pridobijemo pažnju upravo onih ljudi koji nas ignorišu ili ne cene, ne žele da provode vreme sa nama i da se sa nama druže, a one koji nas uvažavaju i cene i koji uživaju u našem društvu ni ne primećujemo. Zajednički imenitelj svih ovih situacija je stremljenje ka onom čega nema: ka poslu koji tek treba uraditi, ka pažnji i potvrdi od strane nekog ko nam to ne daje. “Ono što fali” možemo nazvati i “onim što stalno izmiče”, jer je u pitanju cilj koji, kada je dostignut, više ne vredi.

Ukoliko se prepoznajete u ovim redovima, bilo bi dobro da pronađete način da naučite neke nove stvari. U te stvari spadaju i to kako da cenite ono što ste postigli, ono što imate i da se zbog toga osećate bolje, da imate jasnu sliku svojih uspeha pre nego što sebi postavite nove ciljeve. Iz poštovanja svojih uspeha možete izvući veoma vrednu stvar, a to su samopouzdanje i samopoštovanje. Iz ovoga dalje sledi bolja sposobnost da postignete nove ciljeve, jer ne samo da imate samopouzdanje, već imate i iskustvo u uspehu. Zato je jako važno da se, s vremena na vreme, osvrnete na ono što ste postigli, a ne samo da težite onome što nemate i što vam izmiče.

Stvaranje praznine

Ako smo orijentisani na “ono što nedostaje”, to je i unutrašnja i spoljašnja priča. Iznutra joj je temelj osećaj manje vrednosti, a spolja ono što bi osećaj sopstvene vrednosti trebalo da podigne. Na primer, ako imamo osećaj da nam je život sređen i da je jedino što nam fali dobar partner, unutrašnja fokusiranost na taj “manjak” će nam neprestano narušavati samopouzdanje. Uspesi u drugim sferama života, bilo poslovni ili neki drugi, neće nam puno značiti ako smo usmereni samo na ono što fali. Ni bogat socijani život neće nam biti uživanje sam po sebi, već samo sredstvo za postizanje cilja, odnosno sticanje partnera koga nemamo. Pitanje je fokusa. Pitanje je da li ćemo čašu posmatrati kao polupunu ili polupraznu. A nešto će uvek nedostajati. A onda jednom, kada se partner pojavi, između ostalog, on će imati i funkciju podizanja osećaja sopstvene vrednosti, što će ne samo dodatno zakomplikovati odnos sa tim partnerom, već može stvoriti nove probleme. Osoba koja crpe svoje samopouzdanje iz odnosa sa parnerom i time ukida osećaj manje vrednosti, kada se partner jednom pojavi, fokusiraće se u velikoj meri na njega. A onda može da zbog toga zanemari posao, prijatelje ili nešto treće. I tek kada to zanemarivanje uzme maha, shvatiće da opet nešto nedostaje u životu, čime začarani krug ponovo počinje.

Fokusiranjem na ono čega, u stvari, nema stvaramo u sebi osećaj praznine. Ni ne znajući da to radimo, šaljemo sebi poruku da je život negde drugde, u onom što propuštamo, u onom što se odvija negde mimo nas ili nas tek čeka. Na taj način obezvređujemo sebe, omalovažavamo ono što trenutno jesmo, imamo ili radimo. Nešto je važno, dobro i kvalitetno (za nas same, a ne po nekom tuđem kriterijumu) upravo onoliko koliko se mi dajemo u to. Ako smo posvećeni čitanju, onda smo unutra, u knjizi, razumemo, upijamo i možda, ako je knjiga o ličnom razvoju, razmišljamo o tome kako pročitano primeniti na sopstveni život. Kada smo unutra, u onom što trenutno radimo, možemo osetiti zadovoljstvo i ostati unutra ili odlučiti izaći i provesti svoje vreme drugačije.

Nekada ono što radimo od nas zahteva potpuno ulaganje, zahteva da mislimo samo na to, da smo potpuno fokusirani i da nam um ne “luta”. I u tome nema ništa loše. Zamislite, na primer, neurohirurga koji se nije potpuno uložio u operaciju, već želi da je negde drugde dok operiše. To ne znači da apsolutno sve što radimo zahteva od nas punu pažnju, fokus i ulaganje, ali kada radimo nešto što nam je važno, prijatno ili što će nam doneti uspeh, ne treba da u sebi stvaramo prazninu, da preispitujemo da li je to što radimo dovoljno važno ili dobro.

Snaga posvećenosti

Fokusirana pažnja je nešto sasvim drugo od raspršene pažnje. Ova prva je izvor naše psihičke snage, a ova druga je način na koji umanjujemo vrednost svojih izbora. Što god da radimo, to vrednujemo onoliko koliko smo prisutni u tome. U zadnjih desetak godina je napisano dosta kvalitetnih knjiga o tome koliko je važno živeti u sadašnjosti i biti prisutan ovde i sada. Postoje i mnoge druge knjige koje se bave onim što nas iz ovde i sada tako uporno pomera, koje se bave onim što nas vuče da budemo negde drugde, kao i čime je to naša svest motivisana da kopa po prošlosti i lansira se u budućnost. Ove prve uglavnom spadaju u sferu duhovnosti i filozofije, a ove druge u sferu psihologije i psihoterapije. Zato je važno da se duhovni i psihički razvoj odvijaju paralelno. To su ionako samo prividno odvojene kategorije.

Po-svetitise nečemu, kao što sama reč kaže, znači učiniti nešto svetim, dodati u svoje delovanje malo svetosti. A to možemo jedino ako smo svesni da svetost nije drugde, već tu. Kada nešto doživljavamo svetim, to znači da ima neprocenjivu vrednost. Posvećujući se stvaramo dodatnu vrednost ili, tačnije, osvešćujemo skrivenu vrednost koja je sama po sebi već tu. Zato usmerenost na ono čega ima i što je tu, za razliku od usmerenosti na ono što fali, što nije tu, podiže osećaj sostvene vrednosti i poštovanja prema stvarnosti koja nas okružuje. Usmerenost na ono ko i kakvi jesmo, umesto na ono ko i kakvi nismo unosi u život osećaj povezanosti i ispunjenosti.

Osim samog cilja kome težimo, onog što želimo da postignemo i što nam je važno da ostvarimo, i što je samo po sebi razumljivo zašto je u fokusu, treba takođe i naučiti uživati u samom ostvarenju tog cilja. Kada radimo nešto što volimo, to nam pruža osećaj velikog zadovoljstva. Kada smo duboko posvećeni nečemu za šta verujemo da ima pravu vrednost ulaganje vremena, rada i energije u to pruža nam ne samo osećaj zadovoljstva već i osećaj samopouzdanja. I zašto bismo onda tu lepu i skladnu celinu kvarili razmišljanjem o tome da možda postoji nešto drugo i bolje, negde drugde? Da, moguće je da postoji. Ipak, u trenutku dok smo uloženi o to što radimo da li je to zaista bitno? Zašto bismo u sebi stvarali osećaj praznine, zašto bismo “popunjavali rupe” kada pred sobom imamo nešto što možemo stvoriti celo?

A sve je samo stvar fokusa i naravno načina viđenja. Suštinski važno biće nam ono što mi odlučimo da jeste. A samo je na vama šta ćete odlučiti da to bude i na koji način ćete to uraditi. Odluka je uvek i samo na vama.