U Parizu se (normalno) živi, ali i umire. Najveće i najznamenitije parisko groblje je „Per Lašez“. Ovo zemljište je vlasništvo grada od 1803. godine. Pre toga bilo je vlasništvo jezuita. „Otac Stolice“ (Le pere la Chaise) bio je ispovednik luja XIV, delio je zemlju (kao da je njegovo vlasništvo) i tako je ostalo njegovo ime najpre zemljištu, a kasnije i groblju. Toliko za početak.
Ovde su mnogi vajari ostavili svoja dela, tako da je ovo pola groblje, a pola galerija. (Neki vajari ostavili su i dela i kosti.)
„Per Lašez“ je i groblje i galerija, ali i park: ima (kažu) 47.000 biljaka i 5.300 stabala (na radost brojnih pariskih pasa).
Ovde su (zauvek) parkirani znameniti pesnici, vojskovođe, vajari, glumci, kompozitori, pevači, bogataši, komediografi…
Groblje (kao samoposluga) ima radno vreme. Ne može kad ko hoće da dođe i kad mu se prohte da ode. Kapije se zaključavaju leti u 18, a zimi u 17 časova. Običan svet odlazi, a velikani ostaju. (Se la vi.)
Odmah na ulazu (desno), u parceli 6, leži Džim Morison (pevač legendarne grupe „Dors“). Umro je u Parizu (tačnije u kadi – od prevelike doze) i sahranjen u Parizu. To se desilo 3. jula 1971. godine.
Verovali ili ne, od ovoliko genijalaca, velikana i besmrtnika, policajac jedino čuva grob Džima Morisona. Oko njegove večne kuće uvek ima mlađarije: donose cveće, cigarete, poneku amajliju i još ponešto što podseća na – preveliku dozu.
U parceli 25, jedan pored drugog (kao da su najbliži rođaci), sahranjeni su Lafonten i Molijer. U parceli 48 leži Balzak, a u susednoj (49) veliki Delakroa. (Rosinija nisam, nažalost, uspeo da pronađem.) Parcela 26 ima posebnu težinu: u njoj su parkirani Gej-Lisak i Alfons Dode. Jedna od najvećih glumica svih vremena, Sara Barnar, našla je večnu kuću između parcela 42 i 44 (ali nije 43). Tu, blizu, na uglu parcele 44 leže (zajedno, kao i u životu) Simon Sinjore i Iv Montan (da je bilo mesta, možda bi tu prilegla i Merlin Monro).
Čovek koji je izmislio čuvenu parisku „Olimpiju“, Bruno Kokatriks, našao je svoj mir u parceli 96. U istoj parceli je i čuveni Modiljani. (Dok je slikao – slikao je, a kasnije je mogao da se slika sa životom.)
Oskar Vajld je parkiran u parceli 89. Njegov (monumentalni) spomenik sav je rumen od poljubaca (doduše, danas se i muškarci šminkaju).
Žoržu Bizeu je (verovatno) lepo u parceli 68, kao i Apolineru u broju 86. Frederik Šopen sigurno nije ni slutio da će završiti u parceli 11.
U rozarijumu (ili kolumbarijumu, kako oni kažu) čuva se pepeo dve slavne dame: jedna je Isidora Dankan (na ploči piše Dora), a druga – Marija Kalas. (Ni Kalasova nije Kalasova: njeno pravo ime glasi – Marija Ana Sofija Cecilija Kalogeropulos).
Na kraju groblja (parcela 97) je grob Edit Pjaf. Jedan čikica plevi travu i zaliva cveće. Pomislih: verovatno je to jedan od onih mladića kojima je Edit pomogla da se probiju (ili su se zajedno probijali).
Jedan savet: nemojte (slučajno) da pitate čuvare gde su grobovi Emila Zole, Žan-Žak Rusoa, Andre Malroa, Marije i Pjera Kirija, Viktora Igoa… Oni se izležavaju na drugom kraju Pariza, u Panteonu.
„Per Lašez“ je veliko groblje, ali (suviše) malo da primi sve velikane.
Kakve sam sreće, za mene ni u Panteonu neće biti mesta…
(Danas, 30. 9. 2002)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
