Peru (4): Evropski i američki turisti

Vila koja se prostirala usred lepo uređenih travnjaka privlačila je horde turista zbog bogate zbirke oružja iz celog sveta u prizemlju i zbirke pretkolonijalnih tkanina na prvom spratu, a pre svega zbog inkanskog zlata izloženog u blindiranim podrumskim prostorijama. Oro, ta čudesna žuta reč! Naravno da se ništa nije promenilo – a zašto bi se? – od vremena kada je, tokom prve kolonijalizacije, Gvaman Poma de Ajala, sin poslednjeg ajakučovskog kurake, inkanskog pokrajinskog vladara, napisao hiljadu i dvesta strana dugo pismo španskom kralju Filipu III, nadajući se da će novom vladaru uspeti da objasni neljudske okolnosti u kojima su se zatekle još do juče vladajuće Inke, kao i da mu približi svoju civilizaciju i probudi u njemu razumevanje i milost. Pismo, koje je prvi put bilo pročitano najverovatnije tek 1908. godine, kada su ga, igrom slučaja, iskopali u jednom od kopenhagenskih arhiva, sadržalo je i sledeće reči: Naši Indijanci koji su možda zaista varvarske ali istovremeno i dobronamerne kreature, plakali su za našim idolima kada su oni bili uništeni u doba konkvistadora. Sada su hrišćani oni koji kao svoje idole i dalje veličaju imovinu, zlato i srebro. To veličanje je bilo zapisano na licima mase koja se tiskala pred staklima vitrina i blagom izloženim u njima. Nikog od nas se uopšte nije ticalo to što smo došli u Peru kao naslednici privilegija koje je pre svega za sebe, a tek onda i za sve nas, mačem i prevarom izborio svinjski pastir koji nikada nije prešao prag kakve škole, prevarant, spletkaroš, previše smeo, beskompromisan, a iznad svega vešt i okrutan ubica, pod imenom Francisko Pizaro.

Svi mi, evropski i američki turisti, dolazili smo iz krajeva odakle je poticala podivljala idolatrija zlata, sa gusto naseljenih i strogo čuvanih ostrva usred okeana bede i siromaštva, ostrva gde je i prosečnom čoveku uglavnom omogućeno da šeta po čistim ulicama, da ima osnovno zdravstveno osiguranje i dva topla obroka na dan. Za tu veliku privilegiju – živeti prosečnim osnovnim životom – naši očevi su se tokom vekova između ostalog izborili na račun divljih, necivilizovanih naroda, kakve su bile Inke. Dok smo mi u Evropi već pucali iz pušaka, prevodili knjige sa latinskog na kulturne jezike, gajili nauku i osnivali prve univerzitete, narod Inka još uvek nije imao pismo, slavio je kamenje i sunce, jeo korenje i gađao iz praćke. To je našim precima bilo dovoljno da se prema njemu ponašaju kao prema stoci. Tokom prvih sto godina kolonijalne vrhovne vlasti broj Inka se sa devet miliona smanjio na jedva šesto hiljada. Istini na volju, treba dodati i to da su desetkovani varvari imali mnogo efikasniju mrežu puteva nego što to ima današnji Peru, izuzetnu međuklasnu i socijalnu pomoć, gradnju koja je podrazumevala zaštitu od zemljotresa i sisteme za navodnjavanje koji daleko prevazilaze današnje.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović. Odlomak iz putopisnog romana „Ponekad je januar usred leta“. Izdavač: Arhipelag.