Pesma u svili sećanja

Veoma se obradovah i započeh razgovor. Uvek me iznenadi skromnost velikih ljudi. Takav je i Jordan. U razgovoru sam mu napomenuo da pored poznate pesme „Marijo deli bela kumrijo“, za koju sam imao jednu priču i koju upravo sa vama delim, veoma volim jednu pesmu koju i on peva „Kad sum bil mori Đurđo“. Rezervisani Jordan se odjednom osmehnuo i rekao da je i njemu ta pesma jedna od dražih. Sada je smešak prešao na mene. Zarazan je kao grip – taj smešak. Eh, kada bi ova naša zemljica bila njime zaražena, bila bi to lepa zaraza…

Sada „svila sećanja“ se razvija u neko drugo vreme. U dalekom Pekingu u jednoj crvenoj „ FW Santani“ toliko se često vrtela jedna kaseta da je već i prevodilac sa engleskog na kineski, gospodin Džang, znao pesme. Kaseta je bila sa pesmama sa Kosova, a izvođač je bio niko drugi nego baš Jordan Nikolić. Kinezi su prilično muzikalni, jer im to nameće jezik koji govore i koji u zavisnosti od akcentovanja reči drastično menja smisao izgovorenog (uvek za primer se uzima broj 4, koji kod Kineza u jednom izgovoru – akcentu znači broj 4, a u drugom smrt; zato često broja 4 nema na spratovima kineskih zgrada…).

Jednog dana dok smo slušali tu kasetu i dok je Jordan pevao „Marijo deli bela kumrijo“, Džang me zapita: Gospodine Đeriću, vi veoma volite ovu pesmu. Da li znate da i mi imamo jednu sličnog ritma?! Iznenađen, zamolio sam ga da mi kaže nešto o toj njihovoj pesmi. Saznao sam da većina kosovskih pesama sa kasete je za njega veoma ličila na pesme iz kineske pokrajine Ksinđang, čije većinsko stanovništvo čine Turci Ujguri. Rekao je da im je ritam vrlo sličan. Ja se odmah setih jedne večere u tada veoma popularnom pekinškom restoranu „Afunti“, gde smo mi iz Srbije, ali i ostatka sveta, znali da se baš lepo proveselimo. Nasradin hodža je poznati šaljivdžija iz satiričnih priča Balkana, Srednjeg istoka, ali ga Turci Ujguri uzimaju za svog junaka. Uz odličnu hranu koja je podrazumevala lepinje i roštilj, uvek se veče završavalo na stolovima, koji su bili dobro ojačani i uz muziku Turaka Ujgura znalo je da se raspoloženje gostiju vešto digne do usijanja. Zaključujem da su putevi pesama jednako zagonetni kao i putevi Gospodnji. Kao da ih je neki drugi šaljivdžija vetrom razvejao širom zemljinog šara. Zabeležih tek da neki muzikolog, ako ga rečeno zainteresuje, malo proanalizira sličnosti. Za nas slušaoce dobre pesme dovoljno će biti ako poslušamo Jordana, Maru (Đorđević) ili Sonju (Perišić). Eto, dok ovo pišem, „Srce mi boluje, a ne znam što mu je“…