Pokazatelji rada štitnjače

Funkcionalnu jedinicu građe štitne žlezde čine folikuli, sferne tvorevine veličine oko 300 µm, koji su uronjeni u stromalno tkivo. Folikuli se sastoje od omotača izgrađenog od jednog sloja epitelnih ćelija (tireocita), dok je unutrašnji lumen ispunjen amorfnim materijalom – koloidom. U folikularnim ćelijama štitne žlezde se sintetišu tiroksin (T4) i trijodtironin (T3), dok se u parafolikularnim ćelijama ili tzv. C-ćelijama, koje su lokalizovane u stromi, sintetiše polipeptidni hormon kalcitonin. Biosinteza hormona T3 i T4, koji deluju na metabolizam celog organizma, se odvija u kompleksnom sistemu enzimski katalizovanih reakcija. Te biohemijske reakcije uključuju transport joda u obliku jodida i njegovu akumulaciju u folikularnoj ćeliji, sintezu i sekreciju glikoproteina tireoglobulina u lumen folikula, njegovu ekstraćelijsku modifikaciju do nastanka jodiranog tireoglobulina koji se kao takav deponuje u lumenu folikula do stimulacije štitne žlezde. Resorpcijom koloida od strane epitelnih ćelija folikula otpočinje proces hormonske sekrecije, tj. u samim ćelijama dejstvom specifičnih proteaza se oslobađaju hormoni T3 i T4 koji se potom sekretuju u krvotok.

Sinteza i sekrecija T3 i T4 je pod direktnim uticajem adenohipofize, koja preko tireostimulirajućeg hormona TSH stimuliše štitnu žlezdu na stvaranje i lučenje pomenutih hormona. Ceo proces je kontrolisan mehanizmom tzv. negativne povratne sprege, u koju su uključeni hipotalamus, adenohipofiza, tireoidea i koncentracije slobodnog T3 i T4 u cirkulaciji. Ovi hormoni su u krvi skoro u potpunosti vezani za proteinske nosače, a samo mali udeo (0,03 – 0,5 odsto) se nalazi u slobodnom obliku pri čemu je upravo slobodna forma (fT3 i fT4) odgovorna za biološku aktivnost.

Koncepcijski posmatrano poremećaje štitne žlezde možemo svrstati u četiri grupe – poremećaje građe, poremećaje tireoidne funkcije (hipotireoidizam i hipertireoidizam), prisustvo tireoidne autoimunosti i postojanje dijagnostifikovanog karcinoma štitne žlezde. U praksi se ove grupe poremećaja često preklapaju.

Pored tehnika vizuelizacije neophodnih za ustanovljavanje poremećaja morfologije štitne žlezde, laboratorijska dijagnostika ima jednu od ključnih uloga u postavljanju pravovremene dijagnoze i otpočinjanju adekvatnog lečenja otkrivenih poremećaja tireoidee. Centralno mesto u dijagnostici poremećaja funkcije ove žlezde pripada TSH kao veoma osetljivom i specifičnom pokazatelju tireoidnog statusa (promene koncentracije hormona štitne žlezde za dva puta mogu usloviti promene koncentracije TSH i do pedeset puta), koji u kombinaciji sa vrednostima fT4 ili fT3 iskusnom kliničaru daje značajne podatke o statusu tireoidne žlezde. To je naročito značajno s obzirom da se zna da tireoidni hormoni imaju uske intraindividualne varijacije u poređenju sa interindividualnim, tako da vrednosti unutar referentnog opsega mogu biti patološke za individualnog pacijenta. Široka je paleta laboratorijskih parametara koji se određuju u laboratoriji KBC „Dragiša Mišović – Dedinje“, a koji doprinose rasvetljavanju uzroka poremećaja i mesta njegovog nastanka u organizmu. Pored određivanja koncentracije hormona štitne žlezdeT3, T4, njihovih slobodnih formi fT3 i fT4, kalcitonina, određuju se i TSH, tireoglobulin, prisutna antitela na tireoidnu peroksidazu (anti-TPO-antitela), antitireoglobulinska antitela itd. Pri tome je značajno stručno i racionalno pristupiti odabiru traženih testova u skladu sa postojećim simptomima pacijenta, kao i interpretaciji dobijenih nalaza uzimajući u obzir određena fiziološka stanja (trudnoća, starost pacijenta, genetski determinisane vrednosti fT4 itd.), postojanje drugih netireoidnih oboljenja, specifičnosti samog uzorka, kao i rezultate drugih tehnika ispitivanja ove žlezde.