(Posvećeno Sretenu Tošiću)
„Posle detinjstva je kao sutradan posle praznika“, govorio je moj omiljeni pesnik i jedan od poslednjih romantika Miroslav Antić. Selo Rečice, nedaleko od Požege, budi u meni asocijacije na to bezbrižno doba, kada sam zavidela Pipi Dugačkoj Čarapi na hrabrosti, divila se Tomu Sojeru zbog nestašluka koje je smišljao, i maštala da se poput Petra Pana borim protiv zločestog Kapetana Kuke.
Kada u mislima krenem u sentimentalno putovanje u prošlost zaustavim se u dvorištu gde sam pod budnim okom meni dragih ljudi učila da vozim bicikl, koji sam dobila od tate iz Iraka. Deceniju kasnije na istom mestu čitala sam stripove i bajku „Kralj lav“ rođacima Tini i Urošu, koji su mi dečjim optimizmom pomogli da savladam strah onog čudnog proleća ‘99, za vreme NATO bombardovanja. Pamtim da smo sve troje pevali numeru „Indeksovaca“ u kojoj se ismevaju pojedini zapadni lideri, i maštali o lepšim danima.
Selo smešteno podno planine Blagaje u prošlosti je predstavljalo i sinonim za druženja na prelima, mobama i svinjskim daćama, kada su duhoviti meštani uživali u druženju i šalama. Mnogi momci i devojke zaljubljivali su se na takvim svetkovinama, a bez imalo preterivanja tvrdim da je moja baka pre pola veka bila najlepša od svih. Na crno-beloj fotografiji koju brižljivo čuvam kao porodično blago podseća na dive iz zlatnog doba Holivuda, Elizabetu Tejlor i Ritu Hejvort. Seoska zadruga bilo je jedno od glavnih mesta okupljanja meštana, budući da su odluke o izgradnji puteva i postavljanju trafo-stanica donete upravo tu, uz neizbežnu čašicu „ljute“ ili „vruće“ rakije. Nedaleko od zadruge nalazi se spomenik Petru Lekoviću, prvom narodnom heroju iz Drugog svetskog rata, koji je predstavljao atrakciju za nas decu.
Mada su se vremena promenila, a pripadnici mlađih generacija rasuli po svetu poput maslačaka, Rečice nisu izgubile šarm. Deda i njegovi drugovi leti i dalje pod otvorenim nebom razmatraju pitanja od „svetskog i lokalnog značaja“, a zimi u toplim kuhinjama uz pucketanje vatre gledaju TV prenose fudbalskih utakmica, raduju se zbog postignutih golova svojih miljenika i pate kada Zvezda porazi Partizan u „večitom derbiju“. S proleća ponovo izlaze na svež vazduh, koji predstavlja melem za dušu i pričaju o vremenima kada su bili mladi i sa elanom obavljali sve seoske poslove.
Znam da širom Zemljinog šara postoji mnogo lepših mesta od Rečica, ali ni austrijski Alpi nisu uspeli da zasene brda na kojima sam napravila prve korake i kojima se uvek vraćam. Tako će biti i narednog proleća, kada se, kako je govorio zaljubljenik u ruska sela Sergej Jesenjin, „rašire grane pune cveta“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
