Vinska mapa Srbije: Profesor Aleksandar Petrović otkriva gde nastaju najbolji rizlinzi, šardonei i prokupci

Profesor Aleksandar Petrović o vinskoj mapi Srbije

Profesor Aleksandar Petrović o vinskoj mapi Srbije

„Vinova loza je majka vina, zemljište otac, a klima sudbina”, decidan je u razgovoru za portal vinologija.rs vanredni profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu dr Aleksandar Petrović. Na početku ističe da je veoma važno znati da se od iste sorte grožđa mogu dobiti potpuno različita vina, što najviše zavisi od podneblja na kome su sorte gajene. „Mikroklima je srž. Tako će, na primer, vino šardone (Chardonnay) proizvedeno u Banatu, Negotinskoj krajini i na jugu zemlje imati potpuno različite karakteristike u pogledu mirisa i ukusa”, navodi profesor Petrović, koji je i član brojnih domaćih, regionalnih i međunarodnih komisija za ocenjivanje vina na sajmovima u Beogradu, Budvi, Novom Sadu, Negotinu, Knjaževcu, Aranđelovcu, Topoli…

Na pitanje koje područje se pokazalo kao najbolje za vinovu lozu u Srbiji, Petrović kaže da je cela teritorija Srbije pogodna za gajenje vinove loze. „Isti je slučaj i sa Italijom, ali nije sa Francuskom gde se loza ne gaji u Normandiji i Bretanji. Metohijsko zemljište se pokazalo izvanrednim za sorte game noar (Gamay noir) i pino noar (Pinot noir). Severna područja, kao što je fruškogorsko vinogorje, svakako su bolja za bele sorte i ona se razlikuju po pitanju ekstrakta i karaktera vina u odnosu na druga područja naše zemlje”, tvrdi on.

Petrović smatra da su podunavski rizlinzi najblaže rečeno – perfektni: „Rizling italijanski, koji je gajen na pesku, je jedno odlično vino, a imamo i odličan šardone sa severa zemlje”.

„Što se tiče Negotinske krajine, tu imamo izvanredno zemljište i klimatske uslove za gajenje crnih sorti grožđa i ta regija je idealna za kaberne sovinjon (Cabernet sauvignon), kaberne Fran (Cabernet Franc), merlo (Merlot), game (Gamay). Tamo nedostaju neke sorte koje bi po mom mišljenju dobro uspevale, kao što su vranac, peti verdo (Petit verdot), širaz (Syrah), malbek (Malbec). U okolini Lazarevca smo imali izuzetan vranac koji je bio nagrađivan na međunarodnim sajmovima vina”, navodi naš stručnjak za ocenjivanje vina.

Na pitanje koje su autohtone sorte grožđa u Srbiji i koliko su kvalitetne, Petrović kaže da se po medijima često provlači da imamo više autohtonih sorti, ali je činjenica da je samo prokupac naša autohtona, odnosno, izvorna sorta. „U Šumadiji je zovu kameničarka, u Župi rskavac. Druga domaća autohtona sorta bi mogla biti začinak ili kako je u Negotinskoj krajini zovu začinjak.”

„Bagrina se smatra rumunskom sortom, dok se za tamjaniku crnu, koja je poznata pod sinonimom muskat ruža (Muskato roso), ne zna pouzdano da li je naša autohtona sorta. Sorta muskat blan a peti gren (Muscat blanc à petits grains), odnosno muskat d’ frontinjan (Muscat De Frontignan) ili kako je u Austriji zovu Gelber muskateller, je kod nas poznata kao tamjanika bela, ali se ni za nju ne zna pouzdano da li je autohtona jer je Grci smatraju svojom, a gaji se i u mnogim evropskim vinogradarskim regijama. Eventualno bi autohtona sorta mogla biti kreaca – banatski rizling, sorta Panonske nizije koja se gaji na području Banata”, ispričao nam je Petrović.

On navodi i da je „grašac, grašica ili graševina italijanski rizling koji je francuska sorta, mada postoje indicije da vodi poreklo iz Italije”.

Petrović dalje priča da je smederevka balkanska sorta, da je Bugari zovu dimjat i da je smatraju svojom. „O sorti jagoda se u poslednje vreme dosta govori kao o autohtonoj domaćoj sorti. Međutim, postoje indicije da joj je jedan od roditelja hibrid Izabela, koja je nastala ukrštanjem američke i evropske loze, iz generacije hibrida gde su još Herbemont, Žakez, Sasaroš (Sasarosh). Ako se to potvrdi, ona se po Zakonu o vinu Republike Srbije ne bi mogla koristiti za proizvodnju kvalitetnih i vrhunskih vina, koja se mogu proizvoditi isključivo od domaće pitome evropske vinove loze, a ne od međuvrsnih hibrida”, navodi Petrović.

Govoreći o kvalitetu naše autohtone sorte prokupac, Petrović navodi da je sličan pino noaru (Pinot noir), ali da je pino noar kvalitetniji. „Naša sorta prokupac ima problem sa taninima semenke i pokožice, a nedostaju joj i antocijani za dobru obojenost vina, pa je od njega najbolje proizvoditi ružicu. Ipak, ostaje problem ukusa koji zna da bude jako opor. Prokupac naši vinari mešaju sa sortom merlo i kaberne sovinjon i na taj način ga oplemenjuju. Te kupaže su jako dobre, a to najčešće rade Italijani sa njihovom autohtonom sortom sanđoveze (Sangiovese).”

Upitan koliki je udeo Srbije u ukupnoj proizvodnji vina u Evropi i da li ćemo stići Bugarsku ili Moldaviju u narednim godinama, Petrović smatra da su Italijani i dalje najveći evropski proizvođači vina. Bugarska i Rumunija zajedno, kako kaže, obuhvataju oko četiri odsto površina pod vinogradima Evrope i imaju sjajna vina od sorte merlo, dok je Moldavija bila i ostala veliki proizvođač vina.

„Po zvaničnoj statistici, mi imamo nešto manje od 7.000 hektara pod vinogradima sa godišnjom proizvodnjom od oko 22 miliona litara vina. Pošto uvozimo grožđe, najčešće iz Severne Makedonije, ukupna proizvodnja dolazi do nekih 30 miliona litara”, navodi profesor Petrović.

On dodaje da se u Srbiji svake godine registruje 30 do 40 vinarija, da država subvencioniše podizanje zasada, izgradnju vinarija i nabavku opreme i da sve ide u dobrom pravcu. „Međutim, sve to ide veoma sporo. Trebalo bi da podižemo bar 2.000 hektara godišnje, što nije realno u ovom trenutku. Drugi problem je i teruar. Da bismo ostvarili teroar, tj. osobenost vina, da bismo dobili tipičnost podneblja, vinova loza mora biti što starija (od 40 do 50 godina). Mi za sada to nemamo često na našim plantažama”, smatra Petrović.

Srbija, prema njegovim rečima, najviše vina izvozi u Kinu, Rusiju, Kanadu, a posebno u zemlje bivše SFRJ, što čini skoro četvrtinu naše ukupne proizvodnje.

„Dobra vina morate da jurite, neće ona da jure vas, a stručnjaci iz sveta vrlo dobro znaju koja su naša vina dobra, što dokazuju mnogobrojne nagrade na svetskim sajmovima vina, poput onih u Londonu ili italijanskom Bergamu”, kaže profesor Petrović.

Za razliku od Portugalaca koji svake godine popiju 56 litara vina po glavi stanovnika, građani Srbije ne spadaju u strastvene vinopije, jer, po rečima Petrovića, zvanični podaci pokazuju da godišnja potrošnja kod nas iznosi od tri do sedam litara po glavi stanovnika.

U našem pokušaju da demistifikujemo temu da li postoji crno vino (osim u domaćim kafanama i folk pesmama), Petrović navodi da se vina po boji dele na bela, roze, ružice i crvena. „Grožđe se, takođe po boji, deli na belo i crno, ali vino ne može biti crno, već samo crveno. Imate vino tinto, što bi se moglo prevesti kao mastiljavo, ali crno nigde ne postoji. Postoje pigmenti (antocijani) grožđa koji daju boju vinu i to su: cijanidol, delfinidol, malvidol, peonidol i petunidol. Svi oni imaju različite nijanse, ali zajedno daju crvenu završnu boju”, objašnjava on.

Profesor Petrović je izričit i po pitanju od kojih sorti se dobija belo, a od kojih crveno vino: „Od bele sorte grožđa se dobija isključivo belo vino. Od crnog grožđa se može dobiti belo, roze, ružica i crveno vino. Dakle, sve!”