Andreja Pavlović, jedan od 50 najboljih nastavnika na svetu: „Motivacija da ostanem profesor ista je kao i prvog dana – vera da obrazovanje menja svet”

Profesor Andreja Pavlović – jedan od 50 najboljih nastavnika na svetu

„Dečja radoznalost, usponi i padovi, ali i uspeh koji su kasnije postigli, uverili su me da sam na pravom putu i da radim nešto veoma značajno. I danas je motivacija da ostanem profesor ista kao i prvog dana – vera da obrazovanje menja svet“, kaže za N1 Andreja Pavlović, profesor matematike iz Smedereva, jedan od 50 najboljih nastavnika na svetu.

„Velika je čast biti deo ovog procesa i imati priliku da se čuje glas prosvetnih radnika iz Srbije. Moja prijava bila je prirodan nastavak nakon osvajanja nagrade „Izuzetan nastavnik“ na konkursu za najboljeg nastavnika “Prosvetitelj”, koju sam dobio pod pokroviteljstvom Fondacije „Alek Kavčić„, i koja je već tada prepoznala moj rad i doprinos obrazovanju”, počinje razgovor za portal N1 Andreja Pavlović.

Kako je navedeno, u sledećoj fazi, od 50 najboljih nastavnika na svetu biće sužen izbor na 10 finalista, koji će biti objavljen krajem januara. Najbolji nastavnik sveta biće izabran i proglašen na Samitu svetskih vlada, koji će se održati u Dubaiju od 11. do 13. februara.

On kaže da prilikom prijave nije razmišljao o ličnoj promociji, već mu je cilj bio da predstavi Srbiju, „naše vredne nastavnike i učenike“, kao i da skrene pažnju na izazove s kojima se suočavaju – „od resursa do potrebe za modernizacijom obrazovanja“.

„Ovo takmičenje vidim kao priliku da učimo jedni od drugih, razmenjujemo ideje i zajednički unapređujemo obrazovne sisteme širom sveta. Verujem da je moje učešće važna poruka – da dolazimo iz zemlje bogate talentima i da se trud naših prosvetnih radnika može prepoznati i na globalnom nivou“, kaže Andreja.

U prosveti leži snaga da se menja društvo

A kako je biti profesor u zemlji u kojoj je obrazovanje tradicionalno „poslednja rupa na svirali“?

„Možda zvuči paradoksalno, ali upravo ono što mnoge odbija od prosvete – izazovi i odgovornost – mene je privuklo. Kada sam postao prvi (fakultetski, prim.aut) diplomac u porodici, osećao sam ogromnu zahvalnost prema svojim roditeljima i nastavnicima koji su me motivisali i podržavali na tom putu. Biti profesor za mene nije samo posao, već misija – prilika da nekome pomognem, da posavetujem i usmerim ka ostvarenju želja i potencijala“, naveo je sagovornik portala N1.

Pavlović kaže da je ostanak u nastavničkim vodama zaslužna njegova prva generacija koju je učio. Ona je, kako navodi, ostavila neizbrisiv trag na njega. Radeći s njima shvatio je, kako kaže, šta znači oblikovati budućnost i kako se kroz znanje možete promeniti nečji život.

„Njihova radoznalost, usponi i padovi, ali i uspeh koji su kasnije postigli, uverili su me da sam na pravom putu i da radim nešto veoma značajno. Danas je motivacija da ostanem profesor ista kao i prvog dana – vera da obrazovanje menja svet. Iako su izazovi veliki, svaki trenutak kada učenik shvati nešto novo, kada se probudi ljubav prema matematici ili kada neko uspešno reši problem za koji je mislio da je nerešiv, podseća me zašto sam ovde. Prosveta jeste zahtevna, ali u njoj leži snaga da menjamo društvo, jednu po jednu generaciju“, kaže prof. Pavlović.

Znanje bez vrednosti i odgovornosti može biti opasno

Andreja ističe da su obrazovanje i vaspitanje su dva nerazdvojna aspekta uloge učitelja, poput dve strane iste medalje.

„Znanje bez vrednosti i odgovornosti može biti prazno, pa čak i opasno. Učitelj ne samo da treba da podučava predmete, već i da bude uzor, da svojim ponašanjem i pristupom inspiriše učenike da postanu dobri ljudi. Vaspitanje je osnova na kojoj se gradi obrazovanje. Deca ne dolaze u školu samo da bi naučila formule i činjenice, već i kako da sarađuju, rešavaju sukobe, budu empatična i odgovorna. Bez vaspitanja, obrazovanje gubi smisao – znanje koje nije u službi zajednice i društva nema pravu vrednost“, smatra Pavlović.

Prijave za „Prosvetitelja“

„Pozivam sve nastavnike, ali i učenike roditelje i njihove prijatelje da kandiduju inovativne edukatore, koje poznaju, za novo takmičenje ‘Prosvetitelj‘ u organizaciji Fondacije Alek Kavčić. Rok je kraj februara, a kandidature su preko sajta prosvetitelj.rs“.

On kaže da se kao nastavnik uvek trudi da oba aspekta budu sveprisutna. Kada kroz matematiku, na primer, podučava o logici i preciznosti, istovremeno im ukazuje na važnost poštenja, upornosti i timskog rada.

„Na taj način, obrazovanje postaje celovito i daje učenicima alate ne samo za uspeh u karijeri, već i za izgradnju kvalitetnog života. Verujem da je naš zadatak da, kroz obrazovanje, deci pružimo šansu da promene svet, a kroz vaspitanje, da to učine na najbolji mogući način. To dvoje ne mogu jedno bez drugog“, podvlači naš sagovornik.

Govoreći o talentima, Pavlović kaže da svako dete nosi jedinstven talenat, ali je ključ u tome da ga prepoznamo i podržimo na pravi način. Kako smatra, talenat se često otkriva u trenucima kada dete s radošću i bez napora rešava zadatke, postavlja pitanja ili se udubljuje u aktivnosti koje ga motiviše.

„Kao nastavnik, trudim se da pažljivo posmatram učenike, pratim njihove interese i reakcije, jer talenat se ne mora uvek ispoljiti kroz ocene – ponekad se krije u kreativnosti, logici ili jednostavno u strasti za određenim temama. Podrška talentu zahteva individualan pristup. Važno je pružiti deci prilike da se izraze i razvijaju kroz dodatne aktivnosti, projekte, takmičenja ili čak neformalne razgovore. Kroz moje iskustvo, osmišljavanje zadataka ili problema koji su izazovni, ali dostižni, često otkriva i podstiče potencijal“, dodaje profesor.

„Ključna reč je povezanost“

On kaže da istovremeno, pažnja nije lak zadatak svakom detetu, ali je neophodna i da je ključ u građenju odnosa poverenja. Ističe da čak i mali gestovi, poput pohvale za trud, ili prilagođavanje zadataka njihovim sposobnostima, mogu napraviti veliku razliku.

„Za mene, svaki učenik je priča za sebe i uspeh u radu sa njima ne leži u knjigama već u trudu i posvećenosti. Talenat je samo deo te priče, ali ako uložimo trud da ga negujemo, stvaramo generaciju koja je ne samo sposobna, već i samouverena i motivisana da ostvari svoj pun potencijal“, podvlači naš sagovornik.

Šta bi menjao u prosveti?

1. Modernizacija nastave: „Sistemi obrazovanja često kaskaju za svetom u kojem deca žive. Uvođenje savremenih metoda učenja, tehnologije i projektne nastave trebalo bi da bude prioritet. Deca danas imaju pristup ogromnim količinama informacija, ali ih treba učiti kako da te informacije kritički koriste i primene u praksi“.

2. Smanjenje broja predmeta i obimnosti planova i programa: „Naši učenici često imaju preopterećen raspored, sa previše predmeta i obimnim nastavnim planovima koji im ne ostavljaju dovoljno prostora za dublje razumevanje ili razvoj kreativnosti. Potrebno je smanjiti obim sadržaja i omogućiti fokus na ključne oblasti, uz uvođenje međupredmetne povezanosti“.

3. Podrška nastavnicima: „Nastavnici su srce obrazovanja, ali često rade u teškim uslovima i sa ograničenim resursima. Potrebne su veće investicije u njihovo stručno usavršavanje, bolje plate i veća autonomija u radu, kako bi mogli da se posvete učenicima i razvijaju inovativne pristupe“.

4. Individualizacija nastave: „Svako dete ima svoj ritam i stil učenja. Sistem bi trebalo da bude fleksibilniji i da omogući personalizovane pristupe, kako bi svaki učenik dobio priliku da razvije svoj pun potencijal“.

5. Smanjenje administrativnog opterećenja: „Nastavnici danas često više vremena provode na papirologiju nego na rad s učenicima. Taj teret treba značajno smanjiti kako bi se fokus vratilo na ono što je najvažnije – podučavanje“.

6. Povezanost obrazovanja i stvarnog sveta: „Učenici često postavljaju pitanje „Zašto nam ovo treba?“ Obrazovni sistemi moraju više da integrišu realne situacije, projekte i veštine koje će deci biti korisne u životu i karijeri“.

Govoreći o neophodnim stvarima kako bi deca nešto zavolela i zaista naučila, navodi da je potrebno stvoriti okruženje koje ih inspiriše, motiviše i podstiče na istraživanje, a da je ključna reč – povezanost – sa predmetom, sa nastavnikom i sa njihovim interesovanjima.

Kaže da deca moraju da osete da je ono što uče relevantno za njihov život, a „kada im pokažemo kako matematika pomaže u svakodnevnim situacijama, tada gradimo most između teorije i stvarnosti, a učenje dobija smisao i postaje opipljivo“.

„Druga važna stvar je pristup učitelja. Deca uče od onih koje poštuju i kojima veruju. Ako učitelj pokazuje strast prema predmetu, ako ga prezentuje na zanimljiv i kreativan način, deca će to prepoznati i lakše se uključiti. Ponekad jedan entuzijastičan nastup, zanimljiv primer ili jednostavna pohvala mogu biti dovoljan okidač da dete zavoli predmet”, dodaje nastavnik.

Pavlović smatra da je potrebno da deca imaju slobodu da istražuju i greše, a kada „im omogućimo da eksperimentišu, postavljaju pitanja i donose zaključke kroz sopstvena iskustva, oni postaju aktivni učesnici u procesu učenja, a ne samo pasivni slušaoci“.

Greške su, kako navodi, deo tog procesa i kroz njih deca uče kako da se usprave i budu bolja.

Na kraju, kaže da važan je i osećaj postignuća.

„Kada dete vidi rezultate svog truda – bilo kroz rešen zadatak, pohvalu učitelja ili uspeh na takmičenju – ono stiče samopouzdanje i motivaciju da nastavi dalje. Sve ovo nas vraća na ključnu stvar: deca najbolje uče kada se osećaju sigurno, podržano i inspirisano. Naša uloga je da im budemo vodiči, da im osvetlimo put i pokažemo im koliko znanje može biti fascinantno“, naglašava profesor.

Hrabrost, znanje, smelost, ludost

Na pitanje šta je potrebno da se u Srbiji neko opredeili da bude profesor, da li su to hrabrost, znanje, smelost. ludost, Andreja kaže da je verovatno od svega po malo.

„Svakog dana stojimo pred učionicom punom različitih ličnosti, sa zadatkom da ih inspirišemo, vodimo i pripremimo za život. To je profesija koja traži ne samo stručnost, već i ogroman emotivni i mentalni kapacitet“, dodaje.

Šta bi „ostavio“ u prosveti jer je dobro?

1. Posvećenost nastavnika: „U Srbiji, i pored svih izazova, postoje nastavnici koji su izuzetno posvećeni svom poslu i svojim učenicima. Ta strast je nešto što treba negovati i podržavati“.

2. Kolektivna solidarnost: „Prosvetni radnici u Srbiji, i pored teških uslova, često dele ideje, pomažu jedni drugima i zajedno pronalaze načine da prevaziđu prepreke. Ta zajednica je dragocena i treba je jačati. Obrazovanje treba da se menja zajedno s društvom, ali da ga i unapređuje. Ako smanjimo pritisak na učenike, oslobodimo nastavnike od nepotrebne administracije i pružimo im resurse, stvorićemo obrazovni sistem koji će ne samo da prati vreme, već i oblikuje budućnost“.

Kaže da je hrabrost potrebna jer se radi u sistemu koji se često suočava s izazovima – od nedostatka resursa do društvenih očekivanja.

„Treba biti hrabar da se izborimo za decu, za pravdu, za kvalitet obrazovanja, čak i kada se čini da nas sistem ne prati“, ističe.

Znanje je, kaže, neophodno jer učenici od učitelja traže odgovore i to ne samo na pitanja iz udžbenika, već i na ona koja oblikuju njihovo razumevanje sveta, a profesor nije samo prenosilac činjenica, već i vodič koji povezuje znanje s realnim životom.

„Smelost dolazi u igru kada se usuđujemo da probijemo granice tradicionalnog pristupa. Uvođenje novih metoda, tehnologija ili projekata u nastavu zahteva smelost da eksperimentišemo, da rizikujemo neuspeh i učimo iz grešaka. A ta „ludost“? To je onaj neophodan začin koji nas tera da ostanemo strastveni, kreativni i puni energije. Profesor mora da unese deo svoje ličnosti u učionicu, da se igra sa znanjem, da ga učini zanimljivim i primamljivim. Ta „ludost“ je ono što učenike privuče, osvoji i ostavi im trajnu uspomenu na vreme provedeno u učionici. Na kraju, najvažnija je ljubav – prema deci, znanju i samom procesu obrazovanja. Bez ljubavi, sve ostalo gubi smisao. Profesor mora da veruje u ono što radi i u snagu obrazovanja da menja živote, jer to je srce našeg poziva“, naglašava naš sagovornik.

Matematika je alat za razumevanje sveta

Govoreći o svom predmetu – matematici, ističe da je za njega mnogo više od pukih brojeva, formula i zadataka, već da je ona – način razmišljanja.

„Alat za razumevanje sveta i jezik kojim priroda priča svoju priču. Matematika je svuda – u simetriji prirode, ritmu muzike, strukturi arhitekture, pa čak i u svakodnevnim odlukama koje donosimo. Deci kažem da je matematika poput detektivske priče – izazov koji traži logiku, strpljenje i kreativnost. Svaki zadatak je poput zagonetke koju treba rešiti, a svaka rešena zagonetka donosi osećaj postignuća. Kroz nju učimo kako da se suočimo sa problemima, kako da razmišljamo kritički i kako da budemo precizni“, naglašava.

Pavlović kaže da matamatiku objašnjava i kao univerzalnu, jer ona ne poznaje granice ni jezike zbog čega pruža priliku da se ljudi razumeju, povezuju bilo da se radi o tehnologiji, medicini ili umetnosti.

Trudi se, kako kaže, svojim đacima da pokaže i zabavnu stranu matematike, kroz igre, priče i primere iz svakodnevnog života. „Kada deca shvate da matematika nije bauk, već alat koji im pomaže da razumeju svet i sebe, ona postaje zanimljiva i, što je najvažnije, lična. Na kraju, kažem im da je matematika kao avantura – možda ponekad deluje teška, ali na tom putovanju otkrivamo snagu svog uma i širinu mogućnosti. I to je ono što je čini ne samo korisnom, već i prelepom“, navodi.

„Osim matematike, učim ih da postavljaju pitanja“

Osim matematike, trudi se da decu uči vrednostima i veštinama koje će koristiti deci u svakom aspektu života. Veruje da škola nije samo mesto gde se stiču faktografska znanja, već i prostor gde deca uče kako da postanu odgovorni, empatični i snalažljivi ljudi.

„Učim ih da misle kritički i da postavljaju pitanja, jer znanje nije samo u odgovorima, već i u hrabrosti da istraže i pronađu sopstvene putanje do rešenja. U matematici, ali i van nje, podstičem ih da se ne plaše grešaka – greške su sastavni deo učenja i prilika za rast“, dodaje.

Ističe i da prenesi i važnost timskog rada.

„Kroz grupne zadatke i projekte, deca uče kako da slušaju druge, dele ideje i zajedno dolaze do rešenja. Takođe ih podsećam da su empatija i razumevanje ključni za izgradnju dobrih odnosa, kako u učionici, tako i u životu. Pored toga, trudim se da ih učim i ekološkoj odgovornosti. Živimo u veoma zagađenom gradu i njihov angažman kroz različite projekte može doprineti očuvanju planete“.

Kao možda i najvažnije Andreja kaže da decu uči da veruju u sebe.

Ponosan na nekadašnje đake – današnje studente

„Svako dete ima potencijal i moj zadatak kao učitelja je da ga prepoznam, ohrabrim i podržim da razvije svoje talente i pronađe svoj put. To je lekcija koja prevazilazi svaki školski predmet – lekcija za ceo život“, kaže profesor.

Ovih dana među, studentima koji zahtevaju pravdu i istinu zbog smrti 15 ljudi usled pada nastrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu ima i nekadašnjih đaka Andreje Pavlovlća. On je, kaže, ponosan na „njihovo zalaganje, trud i hrabrost da se bore za ono u šta veruju“.

„Kada radim s učenicima, trudim se ne samo da ih podučavam matematici, već i vrednostima – odgovornosti, pravdi i značaju glasnog zalaganja za promene koje vode ka boljoj budućnosti. Uvek im govorim da je znanje njihova najveća snaga, ali da ga treba koristiti u službi društva i za opšte dobro. Njihova borba za bolje društvo pokazatelj da smo ih naučili ne samo kako da razmišljaju, već i kako da deluju. Kao njihov nekadašnji nastavnik, uvek ću biti njihov saveznik i pružati im podršku na tom putu“, zaključuje profesor Pavlović.