Put koji vodi u Sibir

Čak se jednom i Tomas Man uzrujao i lamentirao nad zlehudom grafinjom Sofijom, ali je pri tom zataškavao svoje česte napade besa i maltretiranje Katje Man, koju je jednom sred mećave izbacio u švajcarskim Alpima iz voza. Šesnaest trudnoća Sofije Tolstoj i nešto manje Katje Man dovoljno govore da su one smatrane više objektima nego stvarnim, ljudskim bićima. Osamnaestogodišnjoj udavači Sofiji, Lav Nikolajevič je tresnuo na sto svoj dnevnik sa radnim naslovom Sodome i Gomore, gde je sve redom zapisivao u koga se zaljubljivao. Počinje sa braćom Musin-Puškin, javna sablazan sa Aksinjom, ženom iz sela, sa njegovog imanja, sa kojom je imao i sina. U završnici se pojavljuje i takozvani grof Vladimir Grigorjević Čertkov, sa kojim je u prijateljstvu dvadeset i sedam godina i razmenio preko hiljadu pisama. Docnije se pojavljuje i špijunčić Valentin, „sa prelepim plavim loknama“, ali to više nije značajno za ispisivanje ovih okasnelih redova. Pošto se Ana Karenjina prekrstila i kazala tiho: „Gospode, oprosti mi sve!“, Lav Nikoljević će i dalje pisati. Tu je i „Krojcerova sonta“, bespoštedni napad na grafinju Sofiju i njihov obračun sve do kraja, na život i smrt. U manastir Optina Pustinja odlazio je od 1877. godine, gde je kasnije razgovarao sa starcem Ambrozijem, vidovnjakom, o veri i o Bogu. „Beseda na gori“ najviše fascinira velikog među najvećim majstorima pera, a bio je opsednuti idejom da čestiti Jevanđelja pretoči u jedno. Često je o tome razgovarao i sa svojom sestrom groficom Marijom, koja se zamonašila i svoj vek okončala u Šamordinu. Dvanaestog decembra 1899. godine napisao je „Vaskrsenje“, o kome se nekako, iz ko zna kojih razloga, manje govori nego o ostalim njegovim delima. Fasciniran istrajnošću Duhoboraca iz Samare, njima posvećuje delo, koji novcem od „Vaskrsenja“ beže u Kanadu. Delo o Kaćuši Maslovoj i knezu Dimitriju Ivanoviču Nehljudovu, njegovoj podebeloj i sa brčićima tetki Katarini Ivanovoj Čarskoj i brojnim zatvorenicima za koje se Nehljudov zalaže u Senatu, Vera Bogoduhovskaja, nimalo slučajnog prezimena, politička zatvorenica, Birjukova i Šustov, čitava galerija likova koji će jednog dana baš kao i vi stradalnici krenuti ka dalekom sibirskom bespuću, baš kao na slici Levitanovljevoj „Vladimirka“, put koji vodi u Sibir. „Tražite Carstvo Božije i njegovu istinu a ostalo će samo od sebe doći!“ neki su od poslednjih redova u „Vaskrsenju“. Izuzetno retko je i dragoceno Drugo, necenzurisano izdanje iz 1910. godine na kome je radio još od samog izdanja u Moskvi vrsni prevodilac sa ruskog Jovan Maksimović. Uspeo je da od izdanja Vladimira Čertkova u Londonu 1910. godine prevede potpuno delo: prvi deo – izbačene glave 39 i 40. Drugi deo – glave 6, 19, 23, 26, 27 i 40. Treći deo – glave 5, 6, 19, 20, 21, 27 i 28, jer je prvo izdanje u „Njivi“ 1899. godine ruska cenzura apsolutno obogaljila. Lav Nikolajević je celog života tražio pravdu doživljavajući mnogobrojne duševne krize. Umetnička pravda darivana davno još od Parki, nikada nije Tolstoja napuštala. Istina kojoj je stremio čitavog života i njegovo delo ne trpe laž, nikako nije mogao da laže gorostas iz Jasne Poljane. A grafinja Sofija piše poslednje pismo njemu upućeno: „Ljovočka, prijatelju moj celog života, sve, sve ću učiniti što želiš, sasvim ću se odreći bilo kakvog luksuza, dobro ću se ophoditi sa tvojim prijateljima, otići ću da se lečim, biću nežna. Ostaj mi dobro, ostaj dobro, možda zauvek!“ Prut na kome je zapisana tajna večite sreće, u njegovom šumarku gde je pogreben odabrani među najznačajnijim i najumnijim velikanima, da li na njemu piše: „Ne očekujem ni od koga ništa. Ne bojim se više ničega. Kako sam slobodan!“ Jer, nije Gospod u sili, nego je u Istini!“