Idem tamo gde ću čuti dobru priču, kažem sebi, iako uvek sumnjam da se dobra priča može naći među ljudima koji nervozno šetaju na peronu železničke stanice.
– Brate, idem i ja tamo gde ću naći bolji život – kaže mladić drugom mladiću, dok ispijaju neko meni nepoznato piće.
– Uvek je bolje negde gde nismo bili – smeje se onaj drugi i grli svog sabesednika.
Predstavih se, odgovoriše mi: Nikola Jovanović, zidar. Petar Jović, dunđer.
Kao da su u mom ljubopitljivom pogledu razaznali pitanje:
– Ne, ne bežimo ni od roditelja, ni od žena… Jednostavno, hoćemo da upoznamo neki novi svet i neke druge ljude! – kažu Nikola i Petar, dok mi pružaju flašu pića.
– Dobra rakija – kazah.
– Ma nije to ništa, ćale za svadbu ostavio još jaču, stara deset godina – ubeđuje nas Nikola.
Kao da se znamo celog života, a tek smo se pre nekoliko trenutaka upoznali. Takav je naš svet, i takav je ovaj „običan život“. Zbog ove priče obuzima me neka tuga, jad, gorčina, ne mogu ni sam sebi da objasnim šta se odjednom dešava u meni. Nenadano osetih nečiju ruku, prijateljsku.
– Gde si, druže, sto godina se nismo videli – čuh glas Jovice Stojanovića, drugara još iz osnovne škole.
– Otkud ti ovde, druže? – upitah, dok smo se rukovali.
– Putujem, putujem… za Beograd.
U tom tenoru razaznah neku radosnu poruku, snagu koja nas tera da budemo jači i kada je najteže. Dok mislim, a ne znam o čemu razmišljam, Jovica dopriča:
– Tamo je, brate, život. Provod, žene, kafane, Zvezda… Da nisam upoznao taj svet, ne bih znao šta je provincija.
Zatreperi mi nešto ispod oka, hteo sam da mu odgovorim, ali se suzdržah. Malo sam popio rakije.
– Tamo sam desetak godina. Došao sam da obiđem stare, ništa drugo – veli.
– Baš lepo, druže – promrmljah, kao da želim da ga optužim, a i sam ne znam zašto.
– Umrli su, ostalo mi je da čuvam uspomene i molim komšije da uređuje groblje. To mi je najvažnije.
Nismo se ni pozdravili. Tutnu mi vizit-kartu, i ode neznano kuda, kao lahor, kao nestalna uspomena, kao slika koja nema poruku…
– Mr Jovica Stojanović…
Pomislih, šta ti je život. Jedva završio osnovnu, ponavljao u gimnaziji, sada magistar.
Čudim se svome čuđenju, a imam i razloga da budem besan. Pokidao sam neke stare niti, nestali su snovi, ostale su samo rane.
– Nije tako crno, druže – govori čovek u poderanom kaputu, ali nisam razabrao kome se obraća. – Život je „bratac sačilatac“ – nastavlja i nudi neke stare knjige.
Baš lepo, pomislih. Kupiću jednu, ma koja bila…
– Dvesta dinara… sto dinara… vidim da si švorc, daj pedeset i nosi – kaže neznanac.
Uzeh jednu, pružih dve po sto. Prodavac se zbuni, kao da je hteo da izusti nešto, ali mu je ponestalo glasa. Odmahnuh rukom, voz je pristigao.
Krenuo sam nekuda. Znam odredište, ali to je samo nova magla koja me čeka. Nemam mnogo razloga da budem srećan. Čujem daleke glasove i pesmu: „Put putuje moj jaran…“ To je najlepše što vredi upamtiti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
