Kognitivni naučnik sa Univerziteta Prinston Danijel Kaneman osvojio je 2002. Nobelovu nagradu za ekonomiju za projekat na kojem je radio sa svojim dugogodišnjim saradnikom Amosom Tverskijem (koji je preminuo 1996). Njihov rad se ticao prosuđivanja i donošenja odluka, odnosno šta je to što naše misli i dela čini racionalnim ili iracionalnim. Oni su istraživali kako ljudi prave izbor i procenjuju mogućnosti i otkrili osnovne greške koje su tipične prilikom donošenja odluka.
Greške u razmišljanju koje su otkrili nisu beznačajne u društvenoj igri. Biti racionalan znači izabrati prikladne ciljeve, povlačiti ispravne poteze s obzirom na svoje ciljeve i uverenja, i držati se uverenja koja su u skladu sa dostupnim dokazom. To podrazumeva ostvarenje životnih ciljeva najboljim mogućim sredstvima. Kršenje pravila razmišljanja koje su istražili Kaneman i Taverski stoga ima praktične posledice, te smo manje zadovoljni svojim životima nego što bismo mogli biti. Istraživanje sprovedeno u laboratoriji pokazalo je da u veštinama rasuđivanja i donošenja odluka koje su istražili Kahneman i Tverski postoje sistematske individualne razlike.
Paradoksalno, Nobelova nagrada je dodeljena za studije o kognitivnim karakteristikama koje nisu nimalo zastupljene u najpoznatijem oruđu za mentalne procene u bihevioralnim naukama, u testovima inteligencije. Naučnici, kao i laici, teže da postignu saglasnost u vezi s tim da se pod „pravilnim razmišljanjem“ podrazumeva trezveno rasuđivanje i odlučivanje, način razmišljanja koji nam pomaže da ostvarimo svoje ciljeve. Ipak, procene takvog „pravilnog (racionalnog) razmišljanja“ ne mogu se naći nigde u okviru IQ testova.
Emocije, empatija, komunikacija
Testovima inteligencije procenjuje se veliki broj važnih stvari, ali ne i granice racionalnog razmišljanja. To možda i ne bi bio tako veliki propust da je inteligencija puzdani „prorok“ racionalnog razmišljanja. Međutim, istraživačka ekipa je došla do potpuno suprotnog saznanja: inteligencija je u najboljem slučaju slab „prorok“, a pojedine veštine racionalnog razmišljanja potpuno su odvojene od inteligencije.
Testovima inteligencije se u velikoj meri određuju akademske i profesionalne karijere miliona ljudi u velikom broju zemalja. Deca se podvrgavaju testovima inteligencije kako bi se utvrdila njihova podesnost za prijem u školske programe namenjene obdarenima. Korporacije i vojska zavise od instrumenata za procenu i kvalifikaciju koji su nešto više od prikrivenih testova inteligencije.
Možda je jedan deo ovih osvrta na inteligenciju neophodan, ali ono što je neprimereno jeste tendencija da se zapostavljaju kognitivni kapaciteti koji su bar podjednako važni: kapaciteti koji potpomažu racionalno razmišljanje i delovanje.
Kritičari testova inteligencije dugo su ukazivali na to da njima nisu obuhvaćeni važni delovi mentalnog života, pretežno nekognitivni domeni poput društveno-emotivnih sposobnosti, empatije i komunikativnih veština. Testovi inteligencije takođe su u velikoj meri nepotpuni kao mere kognitivnog funkcionisanja, što se jasno vidi na osnovu jednostavne činjenice da veliki broj ljudi pokazuje sistematsku nesposobnost da se ponaša i razmišlja racionalno uprkos natprosečnoj inteligenciji. To dovodi do zaključka da iz raznih razloga precenjujemo različite vrste veština razmišljanja koje se određuju testovima inteligencije, a potcenjujemo druge važne kognitivne veštine, kao što je sposobnost da racionalno razmišljamo.
Psiholozi su proučavali glavne klase grešaka u razmišljanju zbog kojih ljudi nisu racionalni. Oni su proučavali tendenciju ljudi da pokazuju nedosledne procene mogućnosti; preteranu samouverenost u proceni znanja; da zapostavljaju alternativnu hipotezu; da procenjuju dokaze uz jednostrano predubeđenje; da precenjuju kratkoročne nagrade na uštrb dugoročnog blagostanja; da pokazuju da imaju protivurečne prioritete zbog predubeđenja; da donose odluke pod uticajem irelevantnog konteksta; i mnogo toga drugog.
Sve te kategorije neuspešnog racionalnog prosuđivanja i odlučivanja su u lošoj korelaciji sa inteligencijom, što znači da testovi inteligencije nemaju tendenciju da obuhvate individualne razlike u racionalnom načinu razmišljanja. Testovima inteligencije mere se mentalne veštine koje su dugo predmet istraživanja, dok naučnici tek odnedavno imaju na raspolaganju oruđa za procenu sklonosti ka racionalnom i neracionalnom razmišljanju.
Greške u medicini i pravu
Međutim, nedavno ostvareni napredak u kognitivnoj nauci o racionalnom razmišljanju ukazuje na to da nas ništa izuzev novca neće sprečiti da napravimo testove za merenje koeficijenta racionalnog razmišljanja („RQ“ test).
Takav test se može pokazati kao veoma koristan. Greške u odlučivanju u oblasti medicine i prava takođe imaju veze sa određenim sklonostima ka neracionalnom razmišljanju koje su psiholozi istražili.
Postoje strateška rešenja i rešenja uslovljena okolinom za greške u razmišljanju koja se javljaju u ovim domenima. Međutim, važno je shvatiti da se te greške u razmišljanju više tiču racionalnosti nego inteligencije. Njihov broj bi bio manji kada bi se škole, kompanije i vlada usredsredili na kognitivne delove koji nisu obuhvaćeni testovima inteligencije.
Umesto toga ove institucije i dalje pridaju daleko više pažnje i resursa inteligenciji nego podučavanju ljudi kako da razmišljaju da bi ostvarili svoje ciljeve. Kao da je inteligencija postala totem u našoj kulturi. Ali ono čemu zaista treba da težimo jeste razvoj strategija razmišljanja koje bi mogle znatno da poprave kvalitet života ljudi.
Autor je profesor ljudskog razvoja i primenjene psihologije na Univerzitetu Toronto, a njena knjiga nosi naziv Šta nedostaje testovima inteligencije: Psihologija racionalnog razmišljanja.
Prevela Marija Kojčić
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
