Rakovac: Krštenje u manastiru

U mestašce Rakovac lako stižemo autom iz Beograda, preko Rume, Iriga i Vrdnika, pa onda kroz pravu planinu sa sve serpentinama, uzbrdo i nizbrdo pravo pred konak šezdesetak metara dug, na dva sprata, koji s puta gledano potpuno zaklanja manastir. Rakovac, smešten između nekoliko povelikih brda, svega 13 kilometara od Novog Sada, izgleda kao da ga je neko iz bajke spustio usred možda najlepšeg dela Fruške gore. Da sam se kojim slučajem tamo rodio, napisao bih sada da je Fruška gora najlepša planina na svetu, ali ne smem kao Beograđanin da uvredim Avalu, kao ni majčin Grmeč ili očevu Bukulju… ipak utisak o ovom kraju je neponovljiv. Posle kišnog i hladnog oktobarskog jutra razišli su se oblaci i na suncu ispred konaka bilo je veoma prijatno – unutra oko manastira i u njemu prilično hladno. Naravno svi smo napolju čekali Unu Dubajić i njene maštovite roditelje, koji su odabrali ovo jedinstveno mesto da je krste i proslave njen prvi rođendan. A manastir Rakovac, danas sestrinstvo, izgrađen u 16. veku, više puta je rušen i obnavljan, poslednji put 1943. godine i delimično obnovljen posle, za razliku od gotovo novog konaka, izgleda spolja prispeo za kompletno renoviranje, dok je unutra prilično sređen, oseti se ženska ruka na svakom koraku.

Kada su stigli Dubajići, mogao je da počne ceremonijal krštenja, koji je autoritativno vodio sveštenik prijatnog baritona u duetu sa slavljenicom Unom, kojoj je fotograf svakim blicem izazivao salve plača.

Ali sve se odlično završilo: Una se brzo smirila, a sveštenik je uspešno dovršio krštenje, uputivši prethodno fotografu par opominjućih pogleda, koje je ovaj brzo i pravilno razumeo.

Nastavak slavlja bio je u Starim Ledincima u restoranu „Vidikovac“ iz koga se, bez obzira na odmaklo veče, pruža fascinantan pogled na Dunav i Novi Sad. Obećavam vama i sebi: doći ću u baštu ovog vidikovca po danu 21. juna 2017. na dugodnevnicu, makar na kafu. Ni vi se, poštovani čitaoci, nećete pokajati ako vam treba mesto da na par sati zaboravite sve.

Povratak u Beograd bio je pred ponoć praćen uglavnom sadržajnim ćutanjem o neobično lepom danu iza nas.