Već mu je bilo dosta bazanja između Novog Sada i Beograda, Varšave i Splita, Moskve i Londona… pa je smišljao način kako da se povuče, a da opet ima kontakt sa čitavim svetom. Kao da mu se potpuno vratilo iskustvo iz pomorske škole i splitskih Divulja, gde je bio u vojsci, a sećao se dobro one omiljene mudrosti i poštapalice (često je to bio i duhovni štap, kojim se branio) Miljenka Smoja o tome „ko zamoči prst u more, ima kontakt sa cilin svitom“. I on ga je, mislim taj kontakt, našao na adi ili Ribarskom ostrvu tj. Ribarcu, kako ga zovu Novosađani.
Kada siđe dole, na obalu Dunava, samo bućne nogu ili ruku u talase, kada god ga želja uhvati, i putuje rekom preko čitavog Balkana za ukrajinskim, ruskim, nemačkim ili našim brodovima, baržama, dereglijama, jahtama, jedrilicama ili običnim šajkama daleko, daleko, do Crnog mora, a onda preko Bosfora i Turske u Mediteran pa kroz sva topla i zanosno lepa grčka mora između ostrva do Otrantskih vrata. Pa bira hoće li malo sa one strane Apenina, u Tirensko more, ili u dobro poznato Jadransko more, koje je dobro izučio u nekada zajedničkoj, naizgled, monolitnoj državi služeći joj već pomenuti vojni rok…
A onda bi došao u svoju vikend-kućicu i na kompjuteru pisao i svoje impresije o svemu tome i još po nečemu delio sa prijateljima.
Tako je živeo Đorđe Sudarski Red. Pesnik, bonvivan, boem i brižan čovek naizgled grubih reči, ali tako tankoćutne duše za svakoga ko je shvatao, a to nije bilo teško, da su mu relativno teške reči bile samo odbrana od onih koji nisu razumevali njegov svet.
Slao mi je dugo tokom 2006. i početkom 2007. priloge za novine u kojima je iz svog ugla sagledavao Dunav, Panonsko more, drugarstvo i ljudskost u svetu, gde god bi je našao.
Kada bih u redakcijskoj vrevi, takozvanom „dnevnom žrvnju“ od rada, vesti, informacija i političkih manipulacija čuo njegov glas kao da bi mi telepatski preneo smirenost reke i način života na Ribarcu.
– Ajde, pusti te đilkoše i dolazi makar na vikend, pa da vidiš!
– Šta da vidim? – pitao bih praveći se nevešt, kao ne znam o čemu se radi.
– Slušaj ti novinarski robe, nabavio sam burence prvoklasnog portugizera, a za vikend mi ribari donose najbolje štuke i somove pa možemo kako hoćemo. Samo dolazi, znam da ti od tog posla zebe duša.
– Opa, ti mu ga dao u duhovne vode, kao kakav sveštenik ili igumanija sa Fruške gore, zboriš mi o problemima duše…
– Ej, ja sam iz Čerevića, ne diraj mi moje Sremce, znaš ti šta sam hteo da kažem i ne izvolevaj mi tu, nego dolazi…
I tako iz nedelje u nedelju. Zvao me iako je znao da ne mogu doći. Ali sami ti njegovi pozivi i kako mi je dočarao atmosferu bili su mi lekoviti.
Kako je njega smirivao Ribarac, Dunav, alasi i rečni brodovi tako je on taj mir delio oko sebe. Delić toga sam dobio.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
